Prema navodima, LG G6 2017 bi se mogao pojaviti u martu naredne godine, a pre toga će formalno biti predstavljen u februaru (verovatno tokom MWC 2017 sajma u Barseloni).
Vredi napomenuti da skorašnji izveštaji sugerišu da Samsung neće predstaviti Galaxy S8 na MWC 2017 sajmu, već će se prezentacija novog telefona održati na odvojenom događaju u Njujorku, tokom aprila naredne godine. LG bi mogao iskoristiti ovu priliku i profitirati na kasnijem dolasku Samsungovog novog premijum telefona. Izveštaji sugerišu da LG želi da iskoristi ovu priliku i poboljša prodaju svog narednog premijum modela.
S obzirom na to da LG nije ništa zvanično potvrdio u ovom trenutku, pomenute informacije treba uzeti sa rezervom, dok se ne pojave nešto zvaničnije.
Dve kompanije imaju ugovor iz 2011. godine po kom je Epl mogao da koristi neke Nokijine tehnologije za svoje pametne telefone ali nakon što su odbili da im daju nadoknadu za neke nove licence koje su ugrađene u ajfon, Finci su podneli tužbu.
Oni su se obratili sudovima u tri nemačka grada ali i u Teksasu tvrdeći da je Epl iskoristio 32 patenta koji su vezani za displej, upotrebu interfejsa, softver, antenu, čipset ali i za video.
“Nakon nekoliko godina i bezsupešnih pokušaja da dođemo do dogovora primorani smo da preuzmemo pravne korake”, saopšteno je iz Nokije.
Film “Alien: Covenant” u režiji Ridlija Skota, nastavak je filma “Prometej” iz 2012. koji je, pak, prednastavak originalnog filma.
Trejler ne odaje mnogo o filmu, ali je jasno da je reč o hororu.
Majkl Fasbender, koji se vraća u ulozi Dejvida, kaže da je “Alien: Covenant” mnogo strašniji od “Prometeja”.
“Više je triler, nego što je to bio ‘Prometej’, tako da ga na neki lep način spaja sa ‘Osmim putnikom’. Jedva čekam da ga vidim”, rekao je slavni glumac.
U zvaničnom sinopsisu stoji: “Posada kolonijalnog broda Kovenant zarobljena je na dalekoj planeti i otkriva nešto što deluje kao izgubljeni raj, a zapravo je mračni i opasni svet. Kada se suoče sa pretnjom o kakvoj niko nije mogao ni da sanja, pokušaće da pobegnu”.
Film će premijerno biti prikazan u maju sledeće godine.
Ovaj operativni sistem više neće imati ažuriranja, a telefoni koji se njime služe, poput originalnog OnePlus, moraće da pređu na Open Source verziju OS-a.
Kompanija je tek delimično ostvarila uspeh prodavši svoj operativni sistem proizvođačima poput WileyFox i OnePlus, koji nisu imali dovoljno resursa da naprave svoju adaptiranu verziju Android interfejsa.
Iako je u početku CyanogenMod zaista nudio fleksibilnu platformu za ljude koji su želeli više opcija od onih koje nudi Android, ali je OnePlus odustao od ovog OS-a i napravio svoju verziju Androida OxygenOS.
Open source projekat na kom je Cyanogen zasnovan, najverovatnije će opstati.
Inače, izvršni direktor Cyanogena Kirt Mekmaster prošle godine je pretio da će potpuno “uništiti Google”, ali je to bio pucanj u prazno.
Njegovi publicisti su saopštili da je Majkl umro u miru, u svom domu, na Božić. U saopštenju se takođe navodi da porodica želi da njihova privatnost bude poštovana, kao i da neće biti nikakvih izjava u ovom periodu.
Majkl Lipman, menadžer Džordža Majkla rekao je da je muzičar preminuo od posledica srčanog zastoja, preneo je BBC.
Njegov kolega iz benda Vem (Wham) Endru Ridžli napisao je na Tviteru da mu je srce slomljeno zbog gubitka voljenog prijatelja.
Engleski izvođač, tekstopisac, kompozitor i pijanista Elton Džon objavio je na društvenoj mreži Instagram fotografiju Džordža Majkla, uz komentar da je u šoku.
“Izgubio sam voljenog prijatelja, najljubazniju i najvelikodušniju dušu i fantastičnog umetnika. Moje srce je sa njegovom porodicom i svim njegovim obožavaocima”, napisao je Elton Džon.
Madona, Robi Vilijams, Martin Fraj, aktivista za zaštitu ljudskih prava Piter Tatčeli i mnogi drugi, oprostili su se od Džordža Majkla na društvenim mrežama.
Ispred njegove kuće na severu Londona obožavaoci u neverici ostavljaju sveće i cveće, navodi britanski list Gardijan.
Pevač, rođen kao Georgis Kirijakos Panajotu, postao je svetski poznat kao deo dueta Vem (Wham), koji je osnovao sa svojim školskim drugom Endruom Ridžlijem 80-tih godina 20. veka.
Kasnije je počeo vrlo uspešnu solo karijeru. Za nepunih 40 godina karijere osvojio je dve Gremi nagrade i prodao više od 100 miliona albuma.
Imao je problema sa alkoholizmom i narkoticima, što je uzrokovalo i druge zdravstvene probleme, a tokom ove godine najavio je da se vraća karijeri. Početkom meseca je objavljeno da sa tekstopiscem i producentom Noti Bojem (Naughty Boy) radi na novom albumu.
Neki od njegovih najpoznatiji hitova su: “Faith”, “Father figure”, “One More Try”, “Monkey”, “Praying for Time”, “Don’t Let The Sun Go Down On Me”.
Fadi je objavio tvit u kojem je napisao da je pronašao Majkla u krevetu u njegovom domu u Oksfordširu tokom božićnog poslepodneva.
“Nikad neću zaboraviti ovaj Božić, našao sam svog partnera mrtvog u krevetu. Nikad neće prestati da mi nedostaje”, napisao je Favaz.
Veruje se da su u vezi bili od 2012. godine, kad je Majkl prekinuo dugogodišnju vezu s Kenijem Gosom, kojeg je opisivao kao ljubav svog života.
Dok kruže razne glasine o smrti muzičke legende, njegov bivši menadžer insistira da nema govora o sumnjivoj smrti. Policija smrt Džordža Majkla tretira kao “neobjašnjivu, ali ne i sumnjivu”, prenosi Index.hr.
U priredbi su pored korisnika dnevnog boravka učestvovali i članovi dramske sekcije inače učenici 4. razreda OŠ “Kralj Aleksandar I” sa učiteljicom Ljubinkom Jeremić.
Ovom prilikom darodavci Moto klub „Vatreni“ i Kolo srpskih sestara pripremili su poklone namenjene korisnicima dnevnog boravka.
Pored darodavaca priredbi su prisustvovali i prijatelji i saradnici
iz drugih ustanova i organizacija.
Ako malo podigne glavu, Zdenka može da vidi stubove Belog dvora. U njega davno ne ulazi onaj ko je izabrao ovo mesto da je sahrani. Leži sama na travnatoj uzvišici do koje se stigne preko mahovinom obraslih klizavih stepenika i da nije stare, jedva čitljive nadgrobne ploče, posetilac bi pomislio da je to sveži grob. Sivi mermer i bela rizla pokrivaju devojku koja je imala 25 godina kada je umrla, ratnu sekretaricu Josipa Broza i njegovu najveću ljubav. Rođena 1921, umrla 1946. Ovde leže ten boje slonovače, tamne bademaste oči i crna valovita kosa koji su krenuli iz Požarevca, pratili Maršala kroz sve ofanzive i zarobili njegovo srce, onoliko koliko ga je imao.
Stavljam crvenu ružu na belu rizlu. Nije prikladno da se prekrstim, niti da sednem na ivicu groba. Oko mene su ljudi iz dvorskog protokola koji su me doveli, foto-reporterka, majušna svita koja je svedok da se usamljeni grob pristojno održava otkad se prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević vratio u Srbiju.
„Niti je u prirodi, niti je u tradiciji srpskog naroda da se bori s mrtvima. Gospođica Davorjanka Paunović sahranjena je u neposrednoj blizini Belog dvora 1946. godine i ostaće tu, osim ako neko od njenih rođaka ne bude tražio da se njeni posmrtni ostaci presele. Drago mi je što mi štitimo ovaj grob. Zakon praštanja nam je dao naš Tvorac. Neka Zdenka počiva u miru“, rekao je.
Kako divno rečeno.
Gledam u spomenik na kome je „Zdenka“ napisano krupnim slovima.
Dobro, budi Zdenka ako je njemu bilo milije, mislim u sebi. Ti, hirovita, prgava, sujetna, hrabra, pametna lepotice. Preko pola veka te znam, čitam i slušam o tebi, a bila si mi uvek samo devojka iz mog kraja. E, moja Davorjanka, da mi je neko onog davnog popodneva, kada smo išle u posetu tvojoj majci, rekao da ću da budem ovoliko tužna na grobu jedne partizanke, svašta bih mu rekla, bezobrazno, kao što bi i ti. Ali tog popodneva mogla si da mi budeš baka, a danas možeš da mi budeš kći. Sada te razumem.
U TETKA BISINOJ SOBI
Stanislava Milošević, moja učiteljica pred penzijom, majka Bore i Slobodana, velika komunistkinja, povela je toga dana svoju najbolju učenicu i njenu majku da obiđu tetka Bisu Paunović, majku Davorjanke, Titove ratne sekretarice. Hodala sam između dve visoke žene, svesna čak i u drugom osnovne da je mami i meni ukazana velika čast. Mama je tetka Bisi kupila štof za haljinu, vrstu poklona koji je uvek bio drag i učiteljici. Mnogo se šilo u ono vreme. Prolazeći kroz park, gledale smo u biste narodnih heroja koje je naše odeljenje obišlo bar desetak puta. Učiteljica je primetila da bi među njima trebalo da bude barem jedna žena, recimo Radmila Trifunović Hitra. „Ubila se da ne bi pala živa u ruke neprijatelju“, uspela sam da kažem pre nje, znajući da narodnooslobodilačku borbu voli više čak i od matematike. Bila je zadovoljna, ne sluteći da ja obožavam nju, Stanislavu, a ne Hitru, čije mi je samoubistvo bilo daleko koliko i taj rat. Trudila sam se da koračam istim korakom kao učiteljica, ponosna što imamo iste čizme – do kolena, od braon antilop kože. Držala sam korak junački.
Soba u kojoj smo sedele nas pet, tri gošće, tetka Bisa i njena sestra Ljubica, bila je puna fotografija Davorjanke i njene starije sestre Branislave, umrle od tuberkuloze u desetoj godini. Otac Milan, učitelj, nije više bio među živima. Ne sećam se razgovora, ali moja majka pamti da se Bisenija Paunović hvalila Titovim i Jovankinim čestitkama za Osme mart i Novu godinu, što je značilo da njeno mlađe dete nije i neće biti zaboravljeno. Povremeno bi joj slali novac i sitne poklone. Nije bilo tuge u toj sobi, ipak je prošlo dvadeset godina otkad je Davorjanka 1. maja 1946. umrla na Golniku od fibroze pluća, iako će se uvek govoriti da je u pitanju tuberkuloza. Već je bila oplakana, misija majke bila je samo da joj se ime i značaj ne zaborave.
Četiri žene znale su celu ratnu epopeju lepe Zdenke, a osmogodišnje dete nije ni sanjalo da su tamne oči ispod titovke bile mnogo više od ratne sekretarice. Ljubavna epopeja, ako se i šuškalo, nikada nije pomenuta, ni u kući. Mama je ćutala kao zalivena, a učiteljica bi zbog bilo kakvog nagoveštaja seksa opalila jedan vruć ne samo Cigančićima već i meni. Poseta je bila donekle i rodbinska – Davorjanka je bila sestra od rođene tetke Stanislavine snaje Bace, kako su zvali Miru Marković, Slobodanovu ženu. O Veri Miletić, Mirinoj majci, uopšte se nije govorilo. Ko izda drugove, nema prava na sećanje. Učiteljica je stalno pominjala Bacu i unuku Mariju, kojoj smo svi iz razreda slali najređe svilene „japanske“ salvete čuvane u kutijama od bombonjera. Pričala je i o starijem sinu Bori, koji se spremao na službovanje u Sovjetski Savez. Obe žene hvalile su se svojom decom. Jedna živom, druga mrtvom.
Tetka Bisa se, kaže mama, raspitivala i o mojoj baki Milici, koja je upravo otišla u Nemačku kod muža koga nije videla dvadeset godina. Naime, ama baš sve smo imale bukvalno zajedničku nit – istu krojačicu, Ružu Milivojević, kod koje je baka učila šnajderaj pre rata. Kada je umrla Davorjankina sestra, tetka Bisa je svu njenu odeću poklonila baki, dve godine mlađoj od Davorjanke. Bilo tuberkulozno ili ne, baka je volela lepo da se oblači. Kuma Ruža je svoju učenicu toliko zavolela da je baku divno oblačila od materijala preostalog od najviđenijih Požarevljanki, kumovala joj na venčanju, krstila mamu i ujaka, a na svojoj slavi i mene. Šila je tetka Bisi, njenoj sestri, pokojnoj Branislavi, Davorjanki, mojoj majci, meni i na kraju mojoj mnogo mlađoj sestri. Štof koji smo ponele na poklon završio je na kuma Ružinoj singerici.
U ovakvoj mir-jamovskoj okolini izrasla je devojka-cvet, buduća studentkinja germanistike i francuskog jezika, konspiratorka komunista, mondenka i partizanka, devojka sa dva imena, plameni izdanak istočne Srbije, rođena za kratak život i dugo pamćenje. Iz uštirkane posteljine otišla je da spava na zemlji, po šumama i gorama, a roditeljsku ljubav zamenila je zagrljajima jednog pedesetogodišnjaka.
Šta su šaputali jedno drugom u strasnim noćima? Da li je znao kako je rasla i odrasla, da li su govorili o revoluciji, ratu, budućnosti ili o banalnim stvarima? Da li joj je pričao o sebi, rekao neku tajnu koju je čuvala do smrti? Da li joj je ikada rekao „Volim te“? Možda je to zvučalo buržoaski? Da li joj je govorio o bivšoj ženi i brojnim ljubavnicama, a ona sanjala da ih sve zaseni, da ne postoje u njegovim sećanjima?
Toliko „možda“, a mene on ne zanima, niti mi je ikada bio zanimljiv. Ona mi je važna, ona i one druge koje su izgorele zbog svojih uverenja.
Foto: Iz knjige Žene u NOB Jugoslavije, Crvene gimnazijalke: Slobodanka Stefanović i Davorjanka Paunović u prvom redu (levo)
OPASAN SJAJ U CRNIM OČIMA
Davorjanka je postala skojevka još u gimnaziji, kada je požarevački okrug imao samo 63 člana partije. „Zarazile“ su je baš sestre od ujaka Miletić, Vera, Branka i Olga, sa kojima se igrala i družila posle sestrine smrti. U Požarevcu su ih zvali „crvene devojke“. Zahvaljujući njihovom aktivizmu, devojke iz okolnih sela počele su masovno da prilaze komunističkom pokretu.
Na prvoj godini studija upoznala je mladog studenta medicine i studentskog lidera Jova Kapičića, već tada poznatog komunistu, koji se u nju zaljubio do ušiju. Živeli su zajedno godinu i po dana. Partija je odobrila „vezu“ i Davorjanka je ubrzo dobila partijsku knjižicu. Pokazala se sjajno i postala oficir za vezu između Beograda i Zagreba, gde je u hotelu „Esplanade“ neposredno pred rat upoznala Tita. Govorila je nemački, francuski i češki, oblačila se skupo i ženstveno. Partija nije štedela novac za takve svrhe. Broz nije odoleo. Ali kako je pisao novinar Bogosav Marjanović, stari iskusni ilegalac prethodno je s Aleksandrom Rankovićem dobro proverio s kim ima posla. Ocenio je da je Davorjanka ilegalac izuzetnog kova. Bila je to ljubav na prvi pogled.
Pod lažnim imenom, u pratnji Davorjanke, stigao je maja 1941. u Beograd kao generalni sekretar KPJ. Sa najbližim saradnicima pripremao je ustanak, a Davorjanka je stalno bila pored njega, upućena u sve partijske tajne, njegova desna ruka.
Otišla je da poseti roditelje. Zapanjili su se videvši damu sa srebrnom lisicom i šeširom. Nije ličila na komunjaru. U razgovoru je često koristila reč „dapače“, što je objasnila time da se mnogo druži sa ljudima iz Zagreba. Na rastanku im je rekla da ne brinu jer o njoj brine „jedan ozbiljan gospodin“. Tada je poslednji put videla Požarevac.
Broz joj je dao ime Zdenka Horvat, kako će se zvati do kraja rata. On je postao vrhovni komandant, ona njegova ratna sekretarica. Prvi put je obukla vojničke pantalone i stavila na glavu kapu s petokrakom. Umotana u veliki vojnički šinjel, marširala je u koloni poput ostalih, radila za Tita na svim partijskim sastancima, čuvala za njega hranu, gladovala, pešačila, uvek hodala sa opasnije strane štiteći ga i spavala na zemlji pored njegovog ležaja. Bila je pojam ratne sekretarice, spremna da pogine za njega. Bojala se jedino bombardovanja, ali je hrabro vodila beleške na Sutjesci dok su oko njih grmele bombe i ta će fotografija do danas ostati zaštitni znak partizanske gerile. On je u nju imao bezgranično poverenje i štitio ju je od svih kritika.
Titovo okruženje nije volelo Davorjanku. Ona je slušala samo Tita, prema ostalima je bila arogantna, bez dlake na jeziku, a dešavalo se da odbrusi i Titu. Nazivali su je histeričnom i ludom jer je često bila ljuta. S Rankovićem nije razgovarala. U sećanjima Jare Ribnikar pominje se Davorjankin opasan sjaj u očima kad se naljuti. „Nosila je vatru u sebi kao teško breme“, napisaće Jara. Iako je besprekorno obavljala svoj posao, njen buntovni temperament nije se uklapao u partizansku hijerarhiju. Ono što će joj posebno staviti na dušu kad više ni nje ni Tita nije bilo među živima jeste njihovo preglasno vođenje ljubavi koje je budilo ranjenike. Ne samo da je golicalo maštu već i svedočilo o njenom višeslojnom uticaju na Tita. Bila mu je sve.
Razbolela se na Visu 1944. i otišla u Sovjetski Savez na lečenje pluća. Zalečena, vratila se u zemlju i nakon oslobođenja preselila se s Titom najpre u Užičku, a onda i u Beli dvor. Nastavila je da radi kao njegova mirnodopska sekretarica. Nije se nametala, niti glumila gospodaricu rezidencije. Ručala je s poslugom, Tito u dvorskoj trpezariji. Otac i majka su je posećivali i hrabrili. Zdravlje joj se pogoršalo u proleće sledeće godine i nastavila je lečenje na Golniku. Volela je pesmu „Šušti, šušti bagrem beli“ i često ju je pevušila. Umrla je na Golniku 1. maja 1946. Tito je otišao po njeno telo i sahranio je u dvorskom kompleksu. Kažu da nije prisustvovao sahrani, niti je ikada stavio cveće na njen grob. Štaviše, bio je zapušten do dolaska kraljevske porodice. Taj se nije okretao.
U Požarevcu je Bisa Paunović stavila i Davorjankinu sliku na spomenik porodične grobnice, nadajući se da će jednog dana njena ćerka počivati pored svojih. Svake godine je s mužem, dok je bio živ, posećivala Davorjankin grob u Belom Dvoru. Personal bi ga na brzinu sredio, služili su ih kafom i sokovima. Tetka Bisa je umrla 1983, kada se mnogo više saznalo o ljubavnoj vezi Davorjanke i Tita. Priča se da je nekom prilikom rekla: „Ne znam da li je moja ćerka bila devojka ili žena.“
U sredu, 28. decembra, u 18.00 časova , na sceni Kulturnog centra Veliko Gradište, mladi glumci dečijeg pozorišta „Žanka Stokić“ premijerno će izvesti novogodišnju predstavu „Deda Mraz iz parka“.
Prema poslednjoj mesečnoj prognozi Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije, blag sneg možemo da očekujemo već od sutra, sve do 29. decembra, i to u južnim krajevima u Nišu i Kragujevcu, dok bi na planinama snežni pokrivač mogao da naraste i za pola metra. Prosečna temperatura u tom periodu biće između -3 do 3 stepeni Celzijusovih.
Dan pre dočeka, 30. decembra, temperatura će nastaviti da pada, ali neće biti ni snega ni kiše, osim na planinama. Naredne padavine prognoziraju se za najluđu noć, a temperatura će tog 31. decembra tokom celog dana biti ispod nule, sa jutarnjim vrednostima i do -5 stepeni.
Međutim, već prvog dana 2017. godine, prosečna dnevna temperatu će početi da raste sve do polovine januara, uz blaga zahlađenja oko Božića.
Snega neće biti sve do 3. januara, kada se može očekivati da pada u celoj zemlji. U zavisnosti od doba dana, zavisiće i da li će padati kiša ili će se formirati pahulje, pa se može očekivati i da umesto snega padne kiša, ako se nebo otvori tokom dana, kada će temperature biti u plusu.
Sportsko udruženje koje je osnovala selektorka ženske košarkaške reprezentacije u prethodnih godinu dana napravilo je veliki iskorak u promociji ženske košarke, kako u Beogradu, tako i u Srbiji i uspelo je da aktivira blizu 400 devojčica da redovno treniraju košarku.
Projekat „Besplatne škole košarke za devojčice osnovnoškolskog uzrasta“ podržali su gradovi Beograd i Požarevac, opštine Stari grad, Savski venac, Palilula i Odžaci, kompanije Telekom Srbija, Roda i Sportvision, kao i sportski centri i osnovne škole u kojima se ovaj program sprovodi. Besplatni treninzi za devojčice trenutno se održavaju u Beogradu u osnovnim školama „Mihailo Petrović Alas“, „Kralj Petar I“ i „Milena Pavlović Barili“, kao i sportskim centrima „Milan Gale Muškatirović“, „Vizura sport“, „Majdan“ i „Vračar“, u Požarevcu u Gimnaziji i u Odžacima u osnovnoj školi „Branko Radičević“.
“Došla sam u Beograd kako bih se družila sa mojim košarkašicama. Želim da im se zahvalim što redovno dolaze na treninge, što imaju odlične ocene u školi i što se ponašaju primerno uvek i svuda, baš kao što ih mi u Pokretu učimo. Bez obzira na silne obaveze, kao što sam obećala, svaki slobodan trenutak ću posvetiti mojim malim košarkašicama, jer želim da im pružim zdravu sredinu za razvoj, a onim najtalentovanijim i najbolje uslove za napredak. Uradili smo mnogo u prethodnih godinu dana. Jedna prelepa ideja pretočena je u ozbiljan projekat, koji ne bi dostigao svoj potencijal da nije bilo podrške gradova, opština, škola i objekata u kojima se sprovodi ovaj program, Zavoda za sport, gde su naše košarkašice obavile besplatne lekarske preglede, kao i pomoći naših prijatelja iz Telekoma Srbije i Rode, a želim da naglasim da nam se od danas priključio i Sportvision, koji nam je za male košarkašice obezbedio opremu Champion, specijalno dizajniranu samo za Pokret. To je još jedna potvrda koliko ozbiljno radimo i koliko ljubavi i energije svi zajedno ulažemo u ovaj projekat”, rekla je Marina Maljković, koja je tom prilikom dodelila zlatne medalje pobednicama takmičenja u šutiranju, kao i plakete Goranu Vesiću ispred grada Beograda i predstavnicima kompanija Telekom Srbija, Roda i Sportvision.
Pokret za žensku košarku Marina Maljković drži redovne besplatne škole košarke u Beogradu, Požarevcu i Odžacima, a u januaru će sa radom krenuti i besplatna škola u Obrenovcu. Trenutno u školama trenira blizu 400 devojčica, a Marina Maljković je sa svojim saradnicima odredila cilj da do kraja 2017. godine u Pokretu bude i 1.000 malih košarkašica.
“Ovo je jedna izuzetno lepa i društveno korisna inicijativa. Moja ideja je da u Srbiji promovišem žensku košarku, da uključim što veći broj devojčica da se bavi sportom, a da za to njihovim roditeljima ne opteretim kućni budžet ni za dinar. Uz košarkaško znanje i fizičku aktivnost, trudimo se da devojčicama ukažemo na važnost obrazovanja, lepog ponašanja, međusobnog poštovanja, kako bi zbog onih pravih vrednosti bile cenjene u društvu. Ne postoji veće radosti za mene nego kada vidim sve ove devojčice kako svaki put dolaze i odlaze sa treninga nasmejane i vesele”, zaključila je Marina Maljković.
Pokret za žensku košarku Marina Maljković nastavlja sa radom posle novogodišnjih i božićnih praznika, a svi zainteresovani mogu se informisati o terminima i lokacijama treninga na Fejsbuk stranici „Pokret Marina Maljković“.
Dečiji novogodišnji program 31.12. u Velikoj sali Centra za kulturu Požarevac: 10:45 Dečija predstava „PRAVA STVAR JE NOVOGODIŠNjI DAR“ 11:30 Dodela novogodišnjih paketića i fotografisanje sa Deda Mrazom
Večernji novogodišnji program na Trgu oslobođenja: 21:00 Voodoo Child 22:00 Trouble Heart 23:00 VAN GOGH
Topli napici, kuvano vino, kuvana rakija, čaj i tradicionalni novogodišnji vatromet u ponoć…
Uzrok smrti jedne od najvećih muzičkih zvezda poslednje dve decenije prošlog veka nije saopšten, a britanska policija je potvrdila da ona nije nastala pod sumnjivim okolnostima.
“Sa dubokim žaljenjem saopštavamo da je naš voljeni sin, brat i prijatelj Džordž preminuo mirnom smrću u svom domu tokom božićnih praznika. Porodica moli da se poštuje njena privatnost u ovim teškim trenucima. U ovom trenutku neće biti više saopštenja ovim povodom”, naveo je Majklov agent.
Džordž Majkl rođen je kao Jorgos Kirjakos Panajotu u Londonu 1963. godine, a karijeru je otpočeo sa 18 godina u duetu Wham! sa Endruom Ridžlijem.
Tri godine nakon debija, bend je izdao svoj drugi album “Make It Big” koji je zabeležio šestostruki platinasti tiraž u SAD i koji je lansirao dvojac u sam vrh pop muzike pesmama Wake Me Up Before You Go-Go, Freedom i Carless Whisper.
Iako je već tada postao prepoznatljiv kao solo zvezda, postao je jedna od najvećih ikona osamdesetih kada je izdao svoj debitanstki solo album Faith (1987). U narednoj deceniji je izdao još četiri albuma, ali samo dva sa potpuno originalnim materijalom – Listen Without Prejudice Vol 1. (1990) i Older (1996), da bi u 21. veku uz album Patience (2004) poručio da mu je to poslednje studijsko delo.
Dve godine pre smrti objavio je album Symphonica koji se sastoji uglavnom od snimaka sa živih svirki.
Na konferenciji medijima se obratila Svetlana Milutinović, pomoćnica gradonačelnika za urbanizam, kao i predstavnice osnovnih škola i vrtića koje su aktivno učestvovale u ukrašavanju grada.
Svetlana Milutinović je podsetila da se od prošle godine krenulo sa većim ukrašavanjem grada. Tada se, napomenula je, imalo vremena i sredstava a ove godine je situacija bila drugačija Uključio se veći broj onih koji su pomagali, prvenstveno deca iz škola i vrtića i to iz dva razloga. Prvi je da se deci razvije osećaj pripadnosti gradu, a druga ideja je razvijanje ekološke svesti i značaju reciklaže.
„Sve škole i vrtići imali su jedan isti zadatak, da napravimo od Tabačke čaršije ulicu slatkiša. Jedan deo sredstava koja su namenjena za novogodišnje ukrašavanje, utrošena su za kupovinu materijala koji je podeljen školama. Kada sam radila idejno rešenje odabrala sam neke dve opcije. Uglavnom gradovi kupuju gotove ukrase, ja to nisam želela jer su mnogo skupi i opredelila sam se za mnogo zahtevniju varijantu a to je da pomoću svetlećih creva i stringova naglasimo prirodne i postojeće elemente u prostoru a to su stabla, grane, žbunja, vizure“, kazala je Milutinović i dodala, da je pored ulice slatkiša radila na pojačanju zapostavljenih vizura koje su nekada imale veliki značaj u urbanističkom pogledu grada Požarevca. Jedna od tih vizura je i prolaz „Parma“, koja je sada naglašena lusterima napravljenim od plastičnih flaša koji su ostali od LJubičevskih konjičkih igara. Što se tiče jelki i irvasa na trgu, oni su od prošle godine i ove godine se nalaze na toj površini. Kada je Novogodišnji i Božićni vašar u pitanju, ove godine odluka je da bude na Starom korzou jer je ulica ambijentalno prigodna za tako nešto, kazala je pomoćnica gradonačelnika i napomenula da što se tiče istorije grada Požarevca, tu su nekada bile zanatske radnje tako da se i ta priča nastavlja. Park je takođe okićen, osvežen lampionima sa stringovima, te je i on dobio novu dimenziju“.
Na pitanje o inicijativama i pokretima da se bude human i da se otkažu NG koncerti i da se gradovi ne kite, Milutinovićeva je odgovorila:
„Smatram da je humanost nešto što je potrebno upražnjavati svakog dana. Svakog dana možemo da pomognemo bolesnom detetu i uplatimo sms na račun, svakog dana možemo da kupimo sendvič beskućniku, svakog dana možemo da odvojimo nepotrebne stvari i damo ljudima kojima su potrebne, svakog dana možemo da odemo do prodavnice i staroj komšinici i komšiji kupimo namirnice, svakog dana možemo da budemo nasmejani i da širimo pozitivne vibracije, svakog dana možemo da ne mračimo. Da li biti human znači odreći se čarobnih momenata koje možemo da poklonimo svoj deci ovog grada, da li biti human znači ne darivati deci sjaj i šarenilo u kome su i sama učestvovala, da li biti human znači ne darivati deci trenutke koji će se utkati u njihovo sećanje i kojih će se sećati i kada odrastu. Sve te čarolije koje nama, odraslima deluju potpuno beznačajno, nekima promašeno, nekima kičasto, nekima prenatrpano, nekima bacanje para, deca vide potpuno drugačije. Mi ovo novogodišnje ukrašavanje darujemo deci i dovoljno je da izađete na ulice, ostavite iza sebe vaše predrasude, osuđivanja, i samo da pogledate radost na njihovim licima, ushićenost. Da li je sreća koja lebdi u vazduhu u ovom gradu i koju može da oseti svako ko iole hoće da pogleda, da li je ta sreća nešto nehumano, bahato? Smatram ja sve ovo ako ne podjednako važno kao i pomoć koja je potrebna bolesnima i siromašnima, svakako vrlo važno. Ovakvi moment čine detinjstvo lepim, bez obzira da li ste zdravi ili bolesni“.
„Deca su euforično prihvatila sve ovo. Organizovali smo ih, donosili su sami flaše i sekli ih. Sve smo radili u vreme pauze i svi nastavnici su bili uključeni kako je ko imao pauzu i ko je želeo, ostajao je i posle nastave“, kazala je Vesna Pokimica, nastavnica tehničkog obrazovanja u OŠ „Kralj Aleksandar I“. Sličnog mišljenja je i Mila Milojević Stojiljković učiteljica iz OŠ „Sveti Sava“.
„Ne pamtim da se u poslednje vreme pojavio neko ko je uspeo ovako da nas motiviše i ujedini. Ova gradska dekoracija nije bila takmičarskog karaktera ali je u nama probudila taj takmičarski duh i novogodišnju euforiju svakako. Skrivali smo svoje ideje, tema je negde bila jedinstvena za sve, materijali su bili u osnovi isti ali u nama se probudila želja da damo maksimum i da ulepšamo to na najbolji moguci način“, navela je učiteljica Mila.
„Nama je bila čast učestvovati u ovom projektu i pomoću svih naših zaposlenih, direktorke i majstora uspeli smo da odradimo sve što je trebalo“, kazala je Marija Spasić, vaspitačica iz PU „LJubica Vrebalov“.
Desetkovani bolešću i povredama i sa samo 9 igrača, hrabri Požarevljani su se junački držali i savladali velikog rivala u borbi za prvo mesto na njihovom terenu!
Ponovo je maestralan bio Mladen Stojanović, kome se ovoga puta priključio Miloš Đorđević i zajedno sa ostatkom ekipe izvojevali su zlatna vrednu pobedu koja direktno otvara vrata prvog mesta.
Prvi deo sezone je završen, Požarevac je na drugom mestu, ali sa istim brojem bodova kao i prvoplasirani Paraćin, ali i znatno boljim rasporedom u prolećnom delu u odnosu na najbliže rivale. Sledi zimska pauza a sledeca utakmica je krajem januara u Požarevcu, protiv ekipe Stragara iz istoimenog mesta.
Nagrade je dodelio Sportski savez grada Požarevca i požarevački list Reč naroda.
Svečanost povodom dodele sportskih nagrada otvorio je predsednik Skupštine grada Požarevca Bojan Ilić.
Predsednik Sportskog saveza grada Slobodan Jović istakao je da grad Požarevac izdvaja preko 70 miliona dinara za sportiste koji donose slavu grada i da je Požarevac prepoznatljiv ne samo po tradiciji koju ima već i po sportistima koji šire pozitivan pristup sportu.
Direktorka novinske kuće Reč naroda Andrijana Maksimović rekla je prisutnima je partnerstvo između sportskog saveza grada Požarevca i lista “Reč naroda” sasvim prirodno i da list na svojim sportskim stranama nastoji da promoviše sport u najširem smislu, kao i da je “Sportista godine” akcihja koja se održava već 56 godina i nastala je u okviru obeležavanja dana novinske kuće “Reč naroda”, koja početkom 2017. godine obeležava 72 godine od postojanja.
NAGRAĐENI SU:
– Mladi rukometaši Muškog Rukometnog Kluba Požarevac, za prvo mesto na tabeli i ulazak u Drugu Ligu.
– Karate Klub „Železničar“, za 3. mesto na prvenstvu Srbije u katama.
Najbolje mlade sportististkinje:
– Milica Jović, članica Džudo Kluba „Bambi“, u 2016. godini Milica je osvojila 20 zlatnih medalja i državni je prvak u svojoj konkurenciji.
– Jelena Živković, članica Atletskog kluba „Požarevac“, pobednik kupa Srbije na 600 metara, 2. na Kupu Srbije na 1500 m, drugo mesto na Prvenstvu Srbije na 3000 m stipl, 3. mesto na 800 metara i 2. mesto na školskoj olimpijadi.
– Iva Rajić, članica Karate kluba „Požarevac 92“, dva prva mesta na prvenstvu Srbije i prvo mesto na međunarodnom turniru u Temišvaru.
NAJBOLJI MLADI SPORTISTI:
– Aleksa Obradović, član Košarkaškog Kluba Požarevac, član pionirske reprezentacije Srbije i nada košarkaškog kluba Požarevac.
– Luka Gomiršek, član Karate Kluba „Požarevac 92“, sa prvim mestom na prvenstvu Srbije i dva prva mesta na Kupu Srbije.
NAJBOLjE SENIORKE:
– Ana Blagojević, članica Ženskog Rukometnog Kluba „Požarevac“, kao najbolji strelac Lige.
– Kristina Đorđić, kapiten ženske selekcije Američkog fudbala i član reprezentacije.
NAJBOLjI SENIORI:
– Petar Vefić, ovoga puta u seniorskoj konkurenciji, 1. mesto na višeboju Kupa Srbije za seniore, sveukupni pobednik Kupa Srbije, na Apsolutnom Prvenstvu Srbije dve zlatne, tri srebrne i jedna bronzana medalja, kao i brojni drugi uspesi ovog takmičara.
– Ivica Jevtić, kapiten Odbojkaškog kluba „Mladi radnik“. O Ivici kao kapitenu, govore uspesi koje postiže sa svojim timom. Požarevac sa pravom može da bude ponosan.
– Boban Ivić, član Stonoteniskog kluba „Požarevac“ osvajač 3. mesta u singlu, 1. mesta u dublu i 1. mesta u miks dublu na prvenstvu Srbije.
NAJBOLjA ŽENSKA SENIORSKA EKIPA:
– Ženski rukometni klub „Požarevac“, ekipa se nalazi u samom vrhu tabele sa velikim izgledima da postane prvak. NAJBOLJE MUŠKE SENIORSKE EKIPE:
– Odbojkaški Klub “Mladi Radnik”, finalista Kupa Srbije i trenutno prva ekipa na tabeli.
– Stonoteniski klub „Požarevac“ za osvojeno 3. mesto na Prvenstvu Srbije. Polufinalista plej of-a Srbije.
– Paraglajding klub „Beli Orlovi“ za ekipno osvojeno prvo mesto na državnom prvenstu u preciznom sletanju. Ovo je prvi put da se u Požarevcu dodeljuje ovakvo priznanje vazduhoplovcima.
U ekipnoj konkurenciji, nagrada se dodeljuje ekipi Kluba za sport i rekreaciju slepih i slabovidih „Polet“ za osvojeno 1. mesto u kuglanju u Ligi.
U pojedinačnoj konkurenciji, za najbolju seniorku proglašena je Gordana Milošević, za osvojenu bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u kuglanju.
1. Bogić Anđelić. U bogatoj biografiji ovog sportskog radnika treba izdvojiti da je u Izvršnom odboru Fudbalskog Saveza Srbije bio u više navrata, da je bio član Izvršnog odbora Okružnog fudbalskog saveza, Predsednik Fudbalskog Saveza Podunavskog regiona, dugogodišnji sekretar i član rukovodstva Sportskog društva i Fudbalskog kluba „Rudar“ iz Kostolca.
2. Predrag Janković, trener i takmičar. Najuspešniji veteran Fudokan lige Srbije za 2016. godinu sa 7 zlatnih, 1 srebrnom i 1 bronzanom medaljom na državnim i međudržavnim takmičenjima. 3. Fudbalski klub „Sloga“ iz Dubravice za 80 godina postojanja kluba. Prvi organizovani klub u Dubravici nastao je davne 1936. godine. Klub je prošao mnoge stepene takmičenja a vrhunac je doživeo u periodu 1977-1986 igrajući u Regionalnoj ligi.
Zakonom je izričito zabranjena upotreba pirotehnike u zatvorenom prostoru i na javnim mestima gde se okuplja veći broj lica, kao i prodaja pirotehničkih sredstava maloletnim osobama.
Izvođenje vatrometa mogu vršiti samo za to ovlašćena pravna lica na odobrenoj lokaciji, uz rešenje koje je izdalo Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Povodom predstojećih božićnih i novogodišnjih praznika očekuje se povećana prodaja i upotreba pirotehničkih sredstava. Usled nepravilne upotrebe pirotehnike može doći do teških povreda sa trajnim posledicama po zdravlje, nastanka požara i eksplozija, uznemiravanja građana i narušavanja javnog reda i mira.
Ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova aktivno sprovode sve mere i aktivnosti u skladu sa zakonom kako bi se sprečila neovlašćena prodaja i upotreba pirotehničkih sredstava. Fizička i pravna lica koja neovlašćeno prodaju pirotehnička sredstva biće sankcionisana u skladu sa zakonom, a pirotehnička sredstva biće im oduzeta.
Kako je saopštio MUP, u vozilu sa falsifikovanim brojevima šasije koje su koristili osumnjičeni M.J. (35) i B.P. (19), pronađeni su predmeti krivičnih dela – lovačka puška, dva pištolja, revolver, municija različitog kalibra, oko 120 zlatnih dukata, oko 1.000 evra, mačevi, noževi, mobilni telefoni, kamere i fotoaparat.
Osumnjičenima je određeno zadržavanje do 48 sati zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivična dela teške krađe i nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija.
Oni će, uz krivičnu prijavu, biti privedeni nadležnom tužilaštvu, dodaje se u saopštenju.
Urban City radio je pre tačno mesec dana detaljno pisao o ovoj temi, vest pogledajte OVDE.
Za zakon su glasala 134 poslanika, a pet ih je bilo protiv.
Zakonom je utvrđeno da ukoliko se stanari međusobno ne dogovore ko će biti upravnik zgrade onda imaju mogućnost da izaberu profesionalnog upravnika sa spiska Privredne komore Srbije. Ukoliko se stanari ne dogovore ni oko profesionalnog upravnika lokalna samouprava će na određeno vreme uvesti prinudnog upravnika zgrade.
Profesionalni upravnici moraće da prođu obuku i da dobiju licencu za obavljanje tog posla što će tačno biti utvrđeno posebnim aktima koji će, kako je najavila ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, biti doneti za nekoliko meseci.
Kako je još navela, cilj zakona je da bude obezbeđen minimum održavanja koji mora da postoji u svakoj zgradi najpre radi bezbednosti građana.
Zakonom je predviđeno vođenje Registra stambenih zajednica koju će kao elektronsku javnu bazu podataka voditi lokalne samouprave.
Jedinstvenu centralnu, javnu, elektronsku bazu podataka o svim stambenim zajednicama iz svih registara na teritoriji Srbije vodiće Republički geodetski zavod.
Zakonom je predviđeno i donošenje Nacionalne stambene politike i akcionog plana za njeno sporvođenje.
Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku.
Orkestar je prvi koncert i debi pred publikom imao uoči početka 53. LJubičevskih konjičkih igara. Publika je tada pozitivno reagovala na pojavu orkestra ozbiljne muzike koji svira i popularne melodije.
Na konferenciji za medije koja je održana u Centru za kulturu član Gradskog veća zadužen za kulturu Dejan Krstić je izjavio da je Grad Požarevac stao iza ovoga zajedno sa Centrom za kulturu i Teodorom Dimitrijević, kao i da će se raditi na još mnogim koncertima i sledeće godine i da će i tu biti još dosta iznenađenja.
“Program je dosta atraktivan i namenjen je za široke narodne mase. Biće klasike, biće filmske muzike, naše muzike, popularne muzike, tako da apsolutno odgovara tematici novogodišnjeg koncerta”, rekla je na konferenciji Teodora Dimitrijević, tvorac „Gvardije“.
U odnosu na prethodne što nije vredno ni pomena ni sećanja na način ukrašavanja Požarevca, gde se o našem gradu pisalo negativno po svim mogućim medijima, emisijama, portalima, prošle 2015. godine okrenut je potpuno novi list i pristup pre svega načinu ukrašavanja grada za Novu godinu, ali naravno nikako ne smemo da zaboravimo čaroliju za vreme održavanja Ljubičevskih konjičkih igara.
10. decembra 2016. počelo je novogodišnje ukrašavanje grada Požarevca. Zahvaljujući ideji i zalaganjem Svetlane Milutinović, pomoćnici gradonačelnika za urbanizam grad Požarevac od prethodne Nove godine sija i predstavlja se kroz bitne događaje, manifestacije u drugačijem svetlu, pre svega pozitivnom.
“Hilandarski kolač” ponovo se, „pojavio“ u okolini Požarevca, ali i u Beogradu i Novom Sadu. Pripadnici verovatno neke sekte ili slične organizacije poklanjaju komade testa, navodno s Hilandara, a svaka domaćica koja od toga napravi hleb, dužna je da deo testa i deo svog pečenog kolača odvoji i prosledi sledećoj.
Uz testo, čija priprema traje čak deset dana, ide i uputstvo o spremanju kolača, kao i poruka da se testo peče jednom u životu, i da donosi sreću porodici i ispunjava želje!
Obaveštenje koje smo dobili od sveštenih lica ukazuje da je sve kao lanac pisama koji je nekada bio u “modi”, a pozadina je mračna i čudna. Cilj je da se skrene pažnja sa prave duhovnosti, pa se “hilandarski kolač”, a tako nešto u pravoslavlju ne postoji, nudi umesto srpskog slavskog ili pričesti – prenosi Treće Oko.
Tzv. hilandarski kolač pojavio se prvi put tokom NATO agresije, a lakoverne domaćice uzimale su ovo testo i od njega mesile hleb koji su slale vojnicima na Kosovu.
Na sajtu hilandar.org još od 2010. godine stoji obaveštenje Jerođakona Dositeja Hilandarca “Istina o tzv. „hilandarskom kolaču“ u kojem piše:
„Poslednjih godina u Srbiji se širi takozvani „Hilandarski kolač“ ili „Hilandarski kvasac“. Zbog zloupotrebe imena Hilandar u datom slučaju, neophodno je da se manastir Hilandar oglasi po tom pitanju.
Devedesetih godina prošloga veka delio se kvasac za kolač pod imenom „Amiški kolač prijateljstva“, a 1999. godine pod imenom „Ostroški hleb ljubavi“. Takođe 2003. godine ponavlja se ista prevara pod imenom „Hleb prijateljstva iz Hilandara“. U poslednje vreme ponovo u Srbiji počinje da kruži kvasac za tzv. „Hilandarski kolač“.
U manastiru Hilandaru postoji pekara i u njoj se peče običan hleb, uglavnom polubeli ili crni hleb. Tokom mešenja hleba se koristi kupovni suvi kvasac u pakovanjima od po pola kilograma, koji se uglavnom nabavlja u Srbiji. Dakle, ne postoji nikakav „Hilandarski kvasac“. Znači, tokom mešenja hleba u Hilandaru kao sastojci za hleb se koriste: brašno, voda, so i običan kupovni kvasac, ponekad se smesa obogati semenkama nekih biljaka. Nikada se u spravljanju hleba u Hilandaru ne koristi mleko i jaja.
Osim što se radi o prevari naroda kada je u pitanju „Hilandarski kolač“, veoma zabrinjava i sam proces spravljanja tog kolača, koji predstavlja čitav ritual. Koliko smo obavešteni, sam proces spravljanja tog kolača traje 10 dana, uz korišćenje mleka i jaja. To naročito pravoslavni hrišćani treba da imaju u vidu, jer se spravljanjem i korišćenjem tog „mrsnog“ kolača u vreme Crkvom ustanovljenih postova, narušava post!
Verovanje da spravljanje ovog „Hilandarskog kolača“ i širenje dalje tog testa ili kvasca donosi sreću onima koji ga prave je čisto sujeverje i besmislica. Naziv „Hilandarski kvasac“ ili „Hilandarski kolač“ nema nikakve veze sa manastirom Hilandarom, niti to potiče iz manastira Hilandara.
Molimo pravoslavne hrišćane da ne primaju „Hilandarski kvasac“ i da ne prave tzv. „Hilandarski kolač“ i da tako spreče širenje zloupotrebe naše velike svetinje Manastira Hilandara.“
Po prvi put u ulici Stari korzo u Požarevcu od 20. decembra do 14. januara 2017. održava se tradicionalni vašar oko Nove godine. Ove godine za razliku od svih prethodnih je sve uređeno kako to i dolikuje centru Požarevca. Pogledajte slike koje smo pripremili za vas.
