Sa Radišom Mihajlovićem, grobarom iz Požarevca, koji je poznatiji kao Drnda, upoznali smo vas u tekstu u kojem je opisao kako je izgledao dan kada je vozio mrtvog Slobodana Miloševića.

Ovo je njegova životna priča i priča o poslu u kojoj nam je otkrio neverovatne stvari koje mu se događaju i podsetio nas na mentalitet naših ljudi.

Najpoznatiji grobar u celoj bivšoj Jugoslaviji, ali i Evropi poneo se kao pravi domaćin. Doneo nam je vlašku rakiju i slatko, a nakon što je naručio kafu, počeo je svoju neverovatnu životnu priču za naš portal.

–  Pogrebnim sam počeo da se bavim u Nemačkoj 1992. godine. Preminuo je moj najbolji prijatelj, a ja sam bio jedan od organizatora njegove sahrane. Primetio sam da sahrane u Srbiji nisu na nivou kao što su u Nemačkoj i sinula mi je ideja time da se bavim. Pre toga sam bio u poslu sa kolima, što mi je bila velika olakšica – kaže Drnda.

U poslu je više od dve decenije, a za to vreme se nagledao svega i svačega i doživeo filmske priče.

Zanimalo nas je kako je izgledao njegov prvi susret sa pokojnikom. Sigurno mu nije bilo svejedno.

– Pa, nije… Nije mi bilo svejedno. Fizički i psihički sam se pripremio da ne može ništa da me iznenadi, kao ono – međutim! Prolazim ti ja kroz Minhen… Samo pokojnik i ja. Tada sam vozio u sanitetskom vozilu koje sam sredio kao pogrebni auto.

– U tom vozilu imaš prekidače za svetla. E, sad, uhvati me mrak i ja primetim da ta svetla gore, u “gepeku”, gde je pokojnik. A ne sećam se da sam ih upalio. Okej, uđem ja unutra i onako, jedva, preko kovčega ih ugasim, sav u strahu. Idem dalje, prelazim Mađarsku i meni se prispava. Pogledam ja u retrovizor i vidim četiri oka! Uplašim se! Sada mi je to sve smešno – seća se Radiša.

Prepričava i situaciju u kojoj se jedan čovek na pumpi onesvestio kada je video “živog mrtvaka”.

– Auto koji sam na početku vozio, to sanitetsko vozilo, imalo je zatamnjene štrafte sa strane. Tu je bio prostor za kovčeg, prozor i jedno sedište sa strane koje se spolja nije videlo. Na tom sedištu je sedeo moj rođak. Imao je brkove.

– Stali smo na pumpu i prišao nam je čovek koji radi. U tom trenutku se moj rođak pojavio na prozoru i pitao “Ima li nafte?”. Izgledalo je kao da ustao iz kovčega. Radnik na pumpi je u tom trenutku pao na mestu – kaže Drnda i smeje se.

Potom, Radiša nam je otkrio jednu filmsku scenu u kojoj je učestvovao. Baš kao scena iz kultnogKusturičinog filma “Underground”.

– Bila su dva velika prijatelja, kao braća. Jedan je pravio sinu svadbu, a desilo se da tom drugom u tom trenutku premine deda. Dva dana pred svadbu. On dođe kod nas i kuka. Kaže, “Jaoooj, šta ću da radim, ako mu kažem da je deda umro ima da otkaže svadbu”. Ja mu kažem, ima da ćutimo, da krijemo dedu, pa kada prođe svadba – eto dede. I tako je i bilo – priča Drnda.

Kaže da se susreće i sa slučajevima da neko kupi sebi sanduk, pa kada umre, familija dođe i traži jefitniji.

– Desilo mi se da žena dođe i naruči sebi sanduk od 700 evra. Nakon što je umrla, njena ćerka je došla i tražila deo para, a da mi pokojnicu stavimo u jeftiniji. To ne radimo. Ne dolazi u obzir. Pa, to je bila želja pokojnice i to mora da se poštuje. 

Seća se jedne žene koja je, kako kaže, bila neverovatan “folirant”.

– Išla je sa mnom iz Beča, putovala je kao saputnica, a vozio sam njenog pokjnog supruga. Negde na pola puta do Mađarske osula je paljbu po svom njemu. Te da je bio švaler, baraba, pijanica, da je tukao. Kudila ga je sve dok nismo došli do njene kuće. Kada smo došli, a ona se sva usplahirala, pa poče da kuka kako joj je žao. Sve pred ljudima – otkriva Radiša.

Kada smo kod ljudi, odnosno kod toga “šta će drugi da misli”, vraćamo se na priču o prestižu.

– Zato sam nabavio čitav vozni park. Sve najnoviji Mercedesi. Imam jedan kojeg niko, ama bukvalno niko, nema u Srbiji. Samo ga ja imam i svi se utrkuju da voze svog pokojnika u njemu. Prestiž!  Ma, nije samo do kola. Tu se utrkuju i za što skuplji sanduk.

– Kovčezi imaju imena, recimo, Senator, DC 10, Ameriken, Tajna večera, a najskuplji je Dijamant. On košta 392.000 dinara. Gornji deo mu je od kože, a ima i veliku imitaciju dijamanta. Najviše se prodaje Ameriken. On košta 1.500 evra. Imamo klimatizovane kovčege, sa prozorima… – tvrdi Drnda kojeg, osim u Srbiji, eks Ju, najviše ljudi zove iz Nemačke, Švajcarske, Holandije, Rumunije, Turske.

Ističe da je prestiž i oko veličine kuća koje se dižu na samim grobovima.

– To su mini vile. Kao vikendice. Diže se na samom grobu i unutra se oprema nameštajem, televizorom. Ljudi tu dođu i sede, jedu. To je pokojnikova kuća. I tu se gleda da bude metar viša od komšijine.

Pitali smo Drndu šta je ono šta ga najviše pogodi u ovom poslu. Dotuče. “Deca. Smrt dece me uvek pogodi. Mislim da je sve jasno” – reče Radiša i oči mu zasuziše.

Na pitanje da li su mu se stvarno događale neke bizarne stvari koje neki ljudi prepričavaju, tipa – da je pokojnik otvorio oči, ustao, progovorio… Drnda kaže da su to sve izmišljotine.

– Ma ne (smeh), ma tako nešto ne postoji. U poslu sam više od dve decenije i nešto posle, tamo gore, mislim da ne postoji. Pa, do sada bi mi se nešto dogodilo da postoji, video bih nešto, javio bi mi se neki pokojnik do sada valjda… To ljudi pričaju, jer im je lakše da tako prihvate smrt – priča.

Od samog početka ovog biznisa bilo mu je jasno na koju “grupu ljudi” da cilja, na koji mentalitet. I bio je u pravu…

– U našim krajevima ljudi vole prestiž. Opterećeni su autom marke – mercedes. Kupio sam nekoliko komada, došao u Srbiju 1994. godine i otvorio prvi lokal u Kučevu, pa sam posle otišao u Požarevac. Krenuo sam da razvijam biznis i sada imam najmoderniji vozni park u čitavom regionu, a i šire – navodi Radiša.

Kada je otvarao svoje preduzeće, odmah je znao da će se zvati – Drnda.

– Moja čukun-baba zvala se Dinda. Mi, kao deca, smo je zezali da je Drnda. I tako sam i dao ime firmi.

Vrlo brzo je Drnda postao poznat, a čak je dobio i tu čast da je u njegovim krajevima najgora kletva vezana za njegovo ime – “Dabogda te Drnda vozio”.

– Drago mi je zbog te kletve. To je nastalo kada je jedna žena uhvatila muža sa ljubavnicom i onda je tako proklela. To se pročulo i tako je i ostalo – smeje se Radiša.

Radiša Mihajlović je inače bio organizator Grobarijade u Požarevcu koja je okupljala najpoznatije grobare iz regiona i Evrope. Gost je bio i  grobar iz Hrvatske koji je vozio mrtvog Franju Tuđmana.

– Ih, tu se igralo grobarsko kolo, svira plehana muzika, a mi igramo uz posmrtni marš!

– Pravi se torta kao sanduk, krst… a tema Grobarijade su Topalovići. Znate kako, mi na to sve gledamo drugačije od “normalnih” ljudi. Mi pričamo crne viceve, nama je to sasvim normalno da se tako šalimo. Pa, ja sam jednom namerno pustio ruku pokojnika na jednog mog, tada novog, radnika, a on se sav prepao i ukočio! – smeje se Drnda.

Radiša Mihajlović je ubedljivo najbolji u svom poslu.

– Sve kolege su ljubomorne na mene, ali su svi dobri sa mnom. Čovek mora da bude istrajan i uporan u svom životu. Eto, ja sam bio mašin-bravar prvo. Izgleda da smo mi bravari posebni. I Tito je bio mašin-bravar! Meni je jedan Nemac predvideo sudbinu i rekao da ću da uspem, a počeo sam sa 18 godina i tada sam radio za 50 maraka mesečno. 

Njegov posao vode i deca.

– Imam firmu i u Nemačkoj. Ćerke su mi tamo i rade. Inače, imam dve ćerke, jednog sina, i 6 unučića, a sedmo na putu.