Manastir Tumane, Tumani ili Tuman? Najmnogoljudniji muški manastir u braničevskoj eparhiji, ljudi zovu na sva tri načina, i svi su u pravu. Može i Tumane i Tumani i Tuman, tako su nam rekli kad smo došli.

Ovaj manastir ima i najmlađe bratsvo. Većina monaha ima između 30 i 40 godina. Kada su 2014. godine došli ovde na devet kilometara od Golupca, poneli su mladalačku energiju sa sobom, a zatekli su manastir u poprilično lošem stanju.

Odmah su zasukali rukave, počeli da rade i da grade. Ljudi su to primetili, videli da se nešto dešava i počeli da dolaze u sve većem broju. I mi smo došli da vidimo kako je to manastir Tumane postao jedan od najposećenijih manastira u zemlji, u koji godišnje dođe i milion ljudi, ali i da vidimo ko su ti monasi i da čujemo njihove svetovne i monaške ispovesti.

Monah Petar

Čistog srca, kako nam je sam rekao, pre 10 godina u manstir je zakoračio i tada dvadesetdvogodišnji Petar Bogdanović. Sada razgovaramo sa monahom Petrom. Ime je jedino što je zadržao od svog svetovnog života.

Kako je izgledao život Petra pre mantije?

– Mogu da kažem da mi je život bio jako lep, odrastao sam u jednoj lepoj varoši Mionici, koja se u to vreme našeg odrastanja bila nekako puna života, dece puna druženja, tako da sam ja i kroz odrastnje stekao puno prijatelja. Voleo sam da se družim, bavio sam se sportom, trenirao sam fudbal i karate svirao sam malo gitaru sa našim lokalnim bendićima, po valjevskoj gimnaziji.

Međutim, bez obzira na moj svetovni život, koji je bio, mogu slobodno da kažem, više ispunjen lepim stvarima, opet je postojao taj jedan crvić u meni, ta klica koja se u meni još dok sam dete bio usadila. Sećam se, kada sam možda tek naučio da čitam, majka mi je kupila dečiju Bibliju, i kada sam ja čitao o Gospodu našem Isusu Hristu, i kada sam se upoznao sa njegovim životm i sa svim onim što je on uradio za nas, ja sam prosto znao da jednog dana, ako takav Bog postoji i ako je on takav, ja ne mogu da živim moj život a da ga ne posvetim Bogu.

Roditelji koji nisu želeli da im deca postanu monasi, često sebe krive. Misle da su negde pogrešili, i monaštvo shvataju kao kaznu za neka svoja dela, ali posle svih razgovora sa ovim mladim čovekom, jedno je jasno – on je oduvek znao da će biti monah.

– Već negde u srednjoj školi ja sam znao da želim da budem monah, i taj priziv mi se s početka prvo javio više kao neki strah, upravo jer sam se podsvesno plašio ako ja zagrizem veru, ona će me odvesti u manastir, i kako sam sve više ulazio u crkvu počeo sam da se pričešćujme, da postim, da čitam knjige, to je u meni nekako raslo, i ja nisam mogao da živim taj dvostruki život.

Došlo je jednog momenta, sećam se, probudio sam se jednog jutra i shvatio da sve što želim jeste da budem monah. Trebalo mi je još par godina da ja to ostvarim, jer trebalo je da povredim rodbinu, prijatelje, porodicu, to mi je najteže bilo jer ja sam znao šta želim, to mi je bilo jasno – moja odluka i ljubav prema monaškom životu bila je za mene bez dileme, međutim za ove druge sam znao da ne razumeju i da mogu da ih povredim onako prilično.

I to mi je bilo teško da podnesem. Međutim, nekako sam se borio, znate kako? Na taj način što sam zamišljao jednu vagu i na jednu stranu sam stavio Hrista, a na drugu stranu sam stavio sve drugo i nekako uvek je taj Hristos, koliko god da je to bilo teško sa jedne strane, on je nekakom bio teži. I opet sam se tešio time jer sam znao da taj moj priziv ne dolazi od neke moje umišljenosti, nego da se i tu Bog nešto pita i da on mene priziva da je to nešto spasonosno ne samo za mene, već i za one koji ne razumeju moju odluku.

Dok slušamo Petra, shvatamo da ne postoje monaški problemi i razmišljanja i svetovni. Svi imamo ista pitanja, a ako sam dobro čuo Petra, i odgovori do kojih idemo su nam isti.

Da li postoji nekada ono pitanje da li ću uspeti u ovome, da li ću istrajati do kraja da budem monah?

– Pa nemam tu neku dilemu, možda ja neću biti najbolji monah na svetu, i sve to stoji, ali ja sam miran, ja sam sve svoje najvažnije životne dileme razrešio. Ne egzistencijalne, životne, ne samo šta da ću da imam, da li ću da imati šta da jedem, gde da spavam, ja imam svoj identitet, ja sam Hristov vojnik, da li sam dobar, ili sam loš, ja znam da sam u njegovom taboru. Kako kažu neki oci to je brod u kojem treba da budemo samo dovoljno dobri da nas ne izbace. Tako i ja na ovo iskustvo vidim, da ne mogu da pobedim sve svoje mane ali istovremeno prepuštam se milosti Božijoj, znam da je on tu i da me prihvata takvog kakav jesam. I kada bih se opet rodio ja bih opet bio monah, tu nemam dilemu.

Kako je manastir Tumane dobio ime?

Najbrojnija predanja su ona koja kažu da je srpski junak Miloš Obilić, bio u lovu, čuo je da nešto šuška, pomislio je da je srna, odapeo je strelu i pogodio. Kada je prišao, video je ranjenog isposnika, koji je živeo, tu blizu današnjeg manastira u pećini. Miloš je tada na rukama nosio ranjenog Zosima, koji je u jednom trenutku rekao Milošu: “Tu me mani i pusti da umrem”. Na mestu gde je Zosim izdahnuo, Miloš je, da bi umanjio žalost i greh, počeo da zida manastir.

Zatim su došli glasnici Kneza Lazara sa porukom Milošu: “Tu mani zadužbinu, no oma dođi u Kruševac da se posavetujemo ‘oćemo li na Kosovo protiv neprijatelja”.

Dva puta je izgovoreno tu mani i manastir je ostao Tuman.

Postoji i treće verovanje, i jedino koje ne dovodi u vezu ni svetog Zosima ni Miloša Obilića niti ranjavanje. Po tom predanju, manstir Tuman ime je dobio po jermenskim trgovcima, jer manstir istoga imena postoji i danas u njihovoj zemlji.

Monah Zosim

Po ranjenom monahu Zosimu, danas jedan monah u Tumanu nosi ime, razgovor sa njim počinje ovako “Ja sam se zvao Zoran Jeftić, rodom sam iz Aranđelovca, iz jedne ugledne porodice”.

Zosim je najmlađi monah u bratsvu, a jedini sa sedom bradom. Najmlađi je naravno po stažu, a ima 55 godina.

Kada ste vi shvatili da ćete život posvetiti crkvi i monaškom životu?

– Trudio sam se da uvek budem drugima nekako od koristi, u svemu tome sam i ja istrajavao, voleo sam da ispunim, da budem čovek, da se žrtvujem. Moglo je to tako da bude i do kraja, jer najveći dar je kada čovek može da se žrtvuje za drugoga, život svoj da da, za svog najrođenijeg, tako da jednostavno, ja sam to odradio u tom svetu.

Kada sam video da više nema smisla da ostanem sa njima, da ja treba da se posvetim sebi, i onoj svojoj misiji, jer celog života sam se trudio da nekome nešto odužim. Kao kod Viktora Igoa u Jadnicima, moram da otplatim ona dva srebrnjaka. Ustvari suština je jednostavna: kad vi meni nešto pružite, ja vama ništa ne vraćam, nego vi mene samo zadužujete. I tako ide u ciklusu. Ja sam mislio da sam ja svoje odužio.

Monah Zosim, a tada Zoran Jevtić, poznavao je današnjeg igumana manastira Tumane, još dok je Otac Dimitrije bio dete. I to dete je postalo duhovni vođa ovom čoveku. On mu je dao i monaško ime Zosim. U sećanju mu se urezao trenutak, posle kojeg je znao da će svoj život posvetiti Bogu. Sve se dogodilo jedne noći, kada se vratio svojoj kući sa crkvene slave.

– Uhvatio me san i ja sam zaspao u fotelji, u svojoj sobi, i kad sam se probudio ja sam se zaledio. Bio je jedan grč u meni. I jasno sam video sebe kao starca, bespomoćnog sa istim daljisnkim upravljačem, ali sa pelenama po turu. I tada sam pao pred upaljeno kandilo, slavske ikone Svetoga Nikole i k’o nikad do tad zavapio za pomoć, rekao sam tada, nekako svojim rečima, dotle ja a od sada ti Bože. Tog momenta Viber mi je zapištao, javio se iguman sa božićnom čestitkom “Hristos se rodi”. 

Sveti Zosim Čudotvorac

Sa igumanom Dimitrijem ulazimo u crkvu, sa desne strane nalazi se kivot sa moštima Svetog Zosima. Čekali smo neko vreme, jer je bilo ljudi koji su došli da se pomole nad kivotom. Kada su se svi razišli, iguman nam je otvorio kivot, iako nije bila nedelja, kada se po običaju otvara.

Uz Svetog Zosima, uvek se kaže i čudotvorac. Postoje brojna svedočanstva ljudi o tome kako su posle molitve neki ozdravili, o raznim čudima koja su se desila. Zbog toga pitamo i glavnog u manastiru, da li je za ove četiri i po godine, od kada je došao u manstir, prisustvovao nekom čudu? Dimitrije nam odgovara da su čuda svakodnevna, ali jedno posebno opisuje.

“Zaista ima mnogo dirljivih svedočanstava o njegovim čudesnim darovima kojima je na jedan divan način darivao, verni narod i baš jedno čudo koje se desilo upravo iznad moštiju, kada je bio jedan čovek, on je spustio svoju nepokretnu ruku na mošti svetitelja i čulo se krckanje i pucketanje prstiju koji su 10 godina bili nepokretni, i na očigled prepune crkve ruka se pokrenula. Ja sam bio baš tu čitana je molitva. I vrlo je bilo interesantno čovek to nije očekivao on se samo sa verom molio to je bilo nešto nesvakidašnje”.

Tumane, Tumani i Tuman, ako verujemo u simbol broja tri, evo ga. Nego, čini se da smo prestali da verujemo u sebe. Ko, kao Petar, može sa sigurnoću da kaže, kada bih se opet rodio, opet bih bio isto to što sam? Da li postoji čovek koji kao Zosim čeka 54 godine da se svima oduži, pa da krene svojim putem? Ko veruje da za četiri i po godine može da se promeni nešto iz korena, kao što je manastiru Tumane uspelo?

Oni su verovali, i ne samo to, radili su i grešili, i nastavili su. I zašto bi bilo važno da li je Tumane, Tumani ili Tuman, ako ni u jedno od toga ne verujemo? Eto odgovora na pitanje zašto u manastir Tumane godišnje dođe toliko ljudi- zbog vere.