Del je u autobiografskoj knjizi “Moj život” otkrio da je snimio porno film.
– Moja velika sramota je to što sam jednom prilikom, nenamerno, glumio u porno-filmu. Doduše, nisam snimao bezobrazne scene, ali sam bio tu – otkrio je Del Boj u svojoj knjizi.
Rođen 1940. u Londonu kao Dejvid Vajt, Džejson je odrastao u skromnoj porodici – otac mu je bio čuvar na ribljoj pijaci, a majka čistačica. On sam je po struci bio električar. Glumačku karijeru započeo je 1964. ulogom u TV sapunici, a 1981. godine dobio je ulogu Dereka Trotera, Del Boja, u seriji “Mućke” zbog koje je postao planetarno popularan.
Iako je ova serija nedavno proglašena za omiljenu u Velikoj Britaniji i već nekoliko meseci se spekulise da će se snimiti nove epizode, popularni glumac je uoči svog rođendana otkrio zbog čega se više neće vratiti na male ekrane u ovoj ulozi. I razlog je izuzetno tužan.
– Bilo bi dobro ponovo snimiti “Mućke”, ali nemamo pisca– rekao je Del Boj i objasnio:
– Imali smo divnog scenaristu Džona Salivana ali je umro 2011. Nismo dobili novog pisca, a moj partner Nikolas Lindherst je otišao na neki drugi projekat tako da ništa od toga.
Kako smo nezvanično saznali od njegovih kolega, Dušan je pre primopredaje smene, rekao da treba samo još nešto da odradi, a onda da krene kući.
-Dušan je radio kao pomoćnik bageriste na bageru B-1300. Na kraju smene, oko deset do tri rekao je šefu da ide da proveri traku i da, eventualno nešto očisti, ako bude potrebno kako bi traka nesmetano nastavila da radi. Šef mu je rekao da ne treba da to radi i da ide kući da se spremi da proslavi devojčin rođendan, koji je slavila toga dana. On je, pošto je bio savestan radnik, to odbio i otišao da obavi posao, i samo nekoliko minuta posle toga nastradao-vidno uzbuđen priča njegov kolega. Drugi Dušanov kolega sa očima punih suza priča da je Dušan ujutru na smenu došao vidno raspoložen jer je toga dana bio rođendan njegove devojke sa kojom se dugo zabavljao.
-Eh, šta ti je sudbina-kršeći ruke uz dubok uzdah priča njegov kolega koji nije hteo da mu se objavljuje ime i nastavlja.-Ceo dan je pričao kako će da proslavi devojčin rođendan i da će uveče da je zaprosi da se uda za njega,a ono, ovako u mukama da skonča svoj mladi život – priča naš sagovornik.
Prema rečima radnika sa kopa Drmno Dušan je iz bagera sišao na traku koja je bila u pokretu i koja se nalazi na visini oko 15 metara da je prekontroliše.
-Taj deo gde je kročio Dušan zove se “kosi lim” i izuzetno je klizav. Dušan se, najverovatnije okliznuo i valjci su zahvatili kapuljaču njegove jakne, a kasnije i samog Dušana. Traka i valjci su ga prosto samleli, i možemo da zamislimo u kakvoj je agoniji skončao, jer traka se izuzetno sporo kreće i njegova smrt je bila dugotrajna – pričaju radnici detalje ove nesreće.
Iako je Hitna pomoć brzo došla, lekari su samo mogli da konstatuju smrt. Ubrzo je došla i policija, kao i mrtvozornici, koji su uz pomoć dizalice sa korpom skinuli telo, a onda je transportovano na obdukciju, koja će utvrditi tačan uzrok smrti, pošto je to tražilo požarevačko Osnovno tužilaštvo.
Inače, Dušanov otac, koji je radnika TE-KO, poznat je kostolački sportista jer je bio dobar rukometaš, a nakon rukometne karijera bavio se kuglanjem u šampionskom timu Rudara. U trenutku tragedije Dušanov otac je bio u Bosni, u poseti Dušanove babe njegove majke, pa je kombinat poslao svoje vozilo da ga dovezu. Dušan je imao stariju sestru, koja je, kako kažu neki kostolčani bila u trećem mesecu trudnoće.
Sahrana tragično preminulog rudara biće špoznata nakon što se izvrši obdukcija.
Post rudara na Dušanovoj fejsbuk stranici
Kažu, ti radiš na kopu, blago tebi, velike su vam plate.
-Da, velike su nam plate, ali te pare ne kupuju zdravlje i život koji se onog trenutka kada sidješ u tu rupu gube… Onog trenutka kad udješ u službeno vozilo tebi je glava u torbi!!!Čekaju te razne strme nizbrdice, neravni tereni, blatnjavi, peščani, zaledjeni, visoko naponski kablovi, bageri, stanice, trake, vodosabirnici, kanali…Mi se ne vozimo asfaltiranim putevima, mi ne sedimo u toplim kancelarijama, mi ne radimo u sakoima i lakovanim cipelama… MI SMO RUDARI i nije nam lako, pogotovo kad izgubimo kolegu, druga sa kojim smo svakog dana delili taj rudarski hleb. ? ? ? Dusan Suzic počivaj u miru brate moj!!!
Druga nesreća u samo dva dana
Pre dva dana, na sličan način, teško povređen je još jedan mladi rudar, ali o tome rukovodstvo “kopa nije, kao i u ovom slučaju, da izvesti javnost.
Naime, u ponedeljak na kopu desila se nesreća gde je mladi rudar zadobio teške telesne povrede opasne po život, u vidu preloma ruku i nogu. On je, prema rečima našeg sagovornika, hteo da skrati put tako što je prošao ispod transportne trake. Inače, to je po pravilima strogo zabranjeno, zbog bezbednosti. Mladi rudar se oglušio o to pravilo i prilokom prolaska ispod trake, valjci i traka su zahvatili njegovo telo, polomivši mu ruke i noge.
NOVI PAZAR – U Turističkom centru „Odvraćenica“ trenutno boravi svega nekoliko stotina skijaša, mahom vlasnika privatnih kuća i vikendica, a pridružuju im se i vikend-gosti iz Raške, Kraljeva, Novog Pazara, Leška, Leposavića, Zubinog Potoka, Sjenice, Ivanjice…
Snega ima u izobilju, nije hladno kao proteklih dana, a radi više ski-liftova i sve staze su dobro uređene.
– Navalu na skijališta i popunjenost svih hiljadu ležajeva očekujemo tokom zimskog školskog raspusta koji, nažalost, kratko traje. Zbog toga smo na gubitku svi: i mi koji brinemo o razvoju turizma, i oni koji bi da za malo novca uživaju na snegu – kaže Golub Pendić, vlasnik hotela “Golija”, i naglašava da je Odvraćenica meka upravo za ljubitelje skijanja s plićim džepom.
Pun pansion u ovom hotelu košta 2.500, a polupansion 2.250, ski-pas staje 900, a iznajmljivanje opreme 500 dinara. Pritom, Golija je posebno pogodna za početnike, te izvanredna za ljubitelje motornih sanki i vožnju kroz netaknute planinske predele.
U domaćoj radinosti prenoćište se može naći i za 10 evra.
Ovako Aleksandar Buričić, predsednik MZ Točka, austrijski penzioner, opisuje kako su meštani Točke živeli pre nego što su otišli u inostranstvo i kako je njihovo selo postalo najbogatije u opštini Žabari.
Aca Obradović, koji je sa suprugom Slobodankom u Nemačkoj tri decenije, kaže da je samo u staju i druge poljoprivredne objekte ugradio 45.000 blokova. Kada bi završili redovan posao, njih dvoje bi čistili biroe da bi što više zaradili. Ustajali su u četiri sata, a kod kuće bili oko devet uveče.
– Nedavno smo prestali da radimo prekovremeno jer smo napravili kuću, pomoćne objekte, i upravo radimo ogradu koja će nas koštati 15.000 evra. U kući imamo osam kupatila. Pošto imam sinove Sinišu i Vojkana, pa snahe i unučad, računao sam da nam je toloko potrebno. U pet kupatila nikada nismo ušli. Koristimo samo “ljubavno” i dva klasična– šali se Aca.
Točka ima 90 domaćinstava, a 110 domova, jer neki imaju po dve-tri kuće. Otkako je prvi meštanin daleke 1964. godine otišao u beli svet, a ostali videli da je njegovo domaćinstvo napredovalo, familija za familijom odlazila je u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i Italiju. Sada 80 procenata meštana radi u inostranstvu. I svi govore po tri jezika.
Maternji im je vlaški, znaju srpski i jezik zemlje u kojoj rade. U želji da naprave naselje slično onima sa Zapada, sedamdesetih godina prošlog veka počeli su da grade velelepne kuće i vile, među kojima najmanja ima 300 kvadratnih metara, dok se najveća prostire na više od 1.000 kvadrata. Uradili su asfalt, uličnu rasvetu, uveli telefone, a pošto su im lopovi obijali kuće, postavili su video-nadzor ili ih osigurali.
– Sve imamo, samo sreću nemamo. Žalim što smo malo vremena provodili sa decom. Stekli smo kapital, ali smo izgubili decu – kaže Aca Obradović.
Njegov imenjak Buričić, čiji porodicu čine supruga Olga, sin Dragiša, snaha Slavica, unuci Mirko i Saša i unuka Sabrina, koji takođe imaju svoje porodice i decu u Nemačkoj, kaže da će sin možda da se vrati, ali unuci teško.
– Eto, kupio sam sto za 24 osobe. Koristili smo ga možda četiri-pet puta. Retko kada smo svi na okupu – žali Buričić.
I austrijski penzioner Ljubiša Denić zvani Kurić, čiji su sinovi Šilja, unučad i praunučad u Nemačkoj, žali zbog razdvojenosti.
https://youtu.be/D7ZOJtJC77I
– Počeli smo od nule. Bili smo žedni i gladni. Željni obične šljive. Hteli smo da zaradimo, da napravimo bar dve-tri sobe. Da nam se drugi ne smeju. Kada sam drugi u opštini kupio traktor, dolazio sam za vreme setve i radio i danju i noću. Predavao sam po 40 vagona žita, što od Žabara do Vlaškog Dola nije mogla nijedna zadruga. Tri puta sam bio rekorder. Prvi sam u selu imao kombajn – hvali se Ljubiša, i pita se zašto su teško stečen novac uložili u vile kada je neizvesno da li će deca da im se vrate.
Isto pitanje muči i Živojina Belčića, koji je u Austriji od 1973. godine sa suprugom Danicom, i koji ima sinove Stanka i Bobana i četiri unuka, koji takođe imaju svoju decu.
– Pusta sirotinja! Do škole u Vlaškom Dolu išao sam pešice dva i po kilometra u čizmama. Pošto onako kaljav nisam mogao da uđem, sišao bih u potok da sperem blato. Sve mi je falilo, a sada mi nedostaju samo deca – tužno će Živojin.
Meštani Točke su zahvalni što im je opština omogućila da dobiju asfalt, niskonaponsku mrežu i bandere. Kada su prvih godina dolazili u zavičaj, po celu noć bi sedeli na ulazu u selo, jer blato ni pešice nisu mogli da pređu. Oni su u električnu mrežu uložili 700.000 šilinga, a za asfalt 600.000 šilinga.
Avio-kompanija Er Srbija raspisala je konkurs za zapošljavanje pilota, kopilota i nekoliko radnika u finansijama i tehnici.
Kako je objavljeno u oglasu, Er Srbija traži kapetane sa 2.000 sati naleta na avionu 737 (300-900) i minimum 4.000 sati ukupnog iskustva. Prvi oficiri koji bi želeli da se prijave nemaju minimume u satima, ali moraju imati sertifikat za isti tip aviona i važeću CPL dozvolu.
Uz to, Er Srbija zapošljava i dve osobe u finansijama i jednog inženjera u tehnici. Rok za prijavu je 13. februar, a oglas sadrži detaljne podatke o potrebnoj dokumentaciji i sertifikatima.
Grupa Kanda, Kodža i Nebojša je osnovana 1991. u Beogradu. Ime benda je nastalo kada su momci iz prve postave benda čitajući stare prevode romana Dostojevskog, uzeli arhaizme kanda (valjda) i kodža (mnogo), a Nebojša je ime nekog deteda koje je živelo u istom bloku kao i Rastko Lulupović koji je u prvoj postavi benda svirao Električnu gitaru.
Početak koncerta je najavljen za 22h, a cena karata na dan koncerta će biti 400 din.
Nakon kratkotrajnog predaha od hladnog vremena, prema aktuelnom prognostičkom materijalu već krajem prve dekade februara moguć je dolazak novog talasa jake hladnoće, prognoziraju hrvatski meteorolozi, a piše Istramet.Prema tim podacima, iznad sibirskih prostranstava i Skandinavije izgledan je razvoj jakog anticiklona, što će omogućiti prodor sibirskog vazduha do Sredozemlja.Reč je o takozvanoj “savršenoj” zimskoj situaciji kakva je bila u februaru 2012. godine, ali i u najjačim zimama u prošlom veku – na primer 1956. godine.Ovakav razvoj sinoptičke situacije ima i dublje temelje, naime posebno su zanimljivi događaji u stratosferi, odnosno otopljenje u tim slojevima atmosfere, tzv. stratwarming koji će pogodovati razvoju anticiklona nad severnim delom Evroazije. U kombinaciji s ostalim faktorima moguće je dugotrajnije “blokiranje” zapadne struje uz uspostavljanje neuobičajeno snažne severoistočne “polarne” struje.
Ukoliko se ostvare predviđanja prognostičkih modela, u region tek stiže prava zima.
Oprez: Ledena kiša
Naši meteorolozi još ne najavljuju ovakve ekstremne vremenske prilike, ali kažu da će u nedelju i ponedeljak biti oblačno mestimično kiša, koja će uz pad temperature u toku noći na utorak preći u susnežicu i sneg.
Već u utorakse očekuje oblačno, hladnije, mestimično sa susnežicom i snegom. Zatim suvo i hladno, u jutarnjim satima sa slabim i umerenim mrazem.
ZALEDIO DUNAV KOD BEČA
Usled niskih temperatura Dunav kod Beča je zaledio, pa je rečni saobraćaj ograničen iako je debljina leda svega par santimetara.
Poslednji put Dunav je u Beču zaledio pre tačno pet godina, piše Tanjug.
POČELA KIŠA
Slaba kiša pada na području Loznice i Valjeva, a u toku večeri, prema rečima meteorologa, proširiće se i na ostale krajeve severozapadne i zapadne Srbije. Zbog niskih večernjih temperatura i mokrih kolovoza, stvaraju se uslovi za pojavu poledice, zato se apeluje na vozače da brizinu vožnje prilagode uslovima na putu.
Drnda je naš najpoznatiji pogrebnik koji je u martu 2006. godine vozio telo mrtvog nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Ime Radiša Mihajlović mnogima ništa ne znači, ali ako kažemo Drnda, većina, pogotovu u vlaškim krajevima, odmah zna o kome je reč. On ga je preuzeo, spakovao u svoj mercedes i dovezao do dvorišta kuće u Požarevcu. O tom danu pričao je za portal Telegraf.rs
Drnda je u grobarstvu 23 godine. Počeo je u Nemačkoj, a od svog imena napravio je brend. Kod njega u ponudi imate, kako kaže, ama baš sve.
Od najluksuznijih kovčega koji koštaju više od 300.000 dinara, do nakita za pokojnika i bukvalno svega što može da vam padne na pamet.
U Požarevcu je najpoznatija kletva – “Dabogda te Drnda vozio”, a smislila ju je žena koja je htela da“baci kletvu” na ljubavnicu svog muža.
Foto: Privatna arhiva
Poznat je i po tome što ima ogroman vozni park pogrebnih vozila. Svaki auto je mercedes, to je, kako objašnjava, pitanje prestiža. U takvom jednom vozilu voženo je i telo pokojnog Slobodana Miloševića.
Našli smo se sa Drndom na kafi. Iako mnogi mistifikuju ljude koji su takozvani grobari, pred nama se pojavio sasvim prijatan, veseo i nasmejan čovek. Kao pravi domaćin doneo nam je rakiju i slatko. Naručili smo piće, a potom započeli našu priču.
Njegova priča o sahrani Miloševića ide ovako:
– Iako je prošlo mnogo vremena, ljudi još uvek pitaju o tom danu – počinje Radiša svoju priču koja se dogodila dana 18. marta 2006.
– Slobodan Milošević je avionom dopremljen u Beograd. U organizacionom odboru tada su bili SPS i predsednik tadašnje opštine Kučevo koji je dobar sa mojim kumom. Moj kum Joca me je pitao da li želim da vozim našeg preminulog predsednika. Naravno, bio sam oduševljen idejom – kaže Radiša dok ispija gutljaj kafe i namešta naočare.
Foto: Privatna arhiva
Gleda u daljinu i priseća se kako je od reči do reči tekao razgovor i dogovor oko prevoza Slobe.
– Pozvonio mi je telefon. Pitali su me, “Koliko ćeš da platiš da voziš Miloševića?”. Rekao sam, evo, koliko god da treba. Jer, znate kako, to mi je odlična reklama, svetska reklama. Na kraju, naravno,ništa nisam platio – kaže Drnda.
Foto: Milena Đorđević
U to vreme on je, kako za sebe kaže, bio gastarbajter. Radio je “preko grane” i Milošević je bio čovek sa idealima koje je, kako kaže, veoma poštovao.
– Mi gastarbajteri smo svi bili poneseni nekim Miloševićem idealima. Svi smo pratili sve što on radi, nismo imali razloga da ga mrzimo– kaže.
Kada je dogovor oko prevoza bio gotov, Drnda je izabrao najbolji mercedes. Međutim, taj auto je imao jedan manji problem…
– Branik na tom autu je bio malo izudaran. I sav je bio u mušicama. U toku noći ofarbali smo branik, sredili auto. U kola smo stavili bordo svilu na koju smo posle postavili kovčeg. E sad, ja sam iza kovčega stavio svoju reklamu. Na njoj su bile sve zastave Evropske unije – navodi Drnda koji je se potom setio da je oko tih zastavica ispao problem.
Foto: Privatna arhiva
– Kada su videli da sam stavio sve te zastavice, zamerili su mi. Rekli su mi da ne stavljam sve to u auto, da ne ispadne da ja reklamiram zemlje zbog kojih je nastradao naš predsednik. Sećam se da su mi rekli: “Nemoj da bude Drnda ga izdrndao” – priseća se naš najpoznatiji grobar.
Pitali smo ga da li je uspeo da vidi pokojnika, da li je uspeo da zaviri u sanduk.
Foto: Milena Đorđević
– Niko niie mogao da pogleda u kovčeg jer je bio “zašvajsovan”. Niko to ne može, sanduci su uvek zatvoreni na poseban način. Naravno, svi su me pitali za njegovo telo, ali, ne, nisam ga video.Pojavila se sumnja da Milošević uopšte nije bio u tom sanduku. Verujte mi, kada sam ga podizao i nosio, osećalo se i videlo po teretu i svemu, da jeste. Te priče da je živ negde u Rusiji… mislim da nisu tačne. To su pričali i za Arkana. Čisto sumnjam da je on negde živ – kaže Drnda.
Kada je preuzeo kovčeg, krenuo je put Požarevca.
– Kada sam preuzeo telo osećao sam se uzbuđeno. Ipak, najjača stvar je bila sam ulaz u Požarevac i prolazak kroz njega. Sedeo sam za volanom i… taj osećaj… to što se u meni tada događalo, ja to i dan-danas ne mogu rečima da opišem. Bilo je, ako se ne varam, 926 reportera, tu je bio i BBC, svi, ama ceo svet nas je pratio i snimao – otkriva Radiša i nastavlja priču o tom danu.
– Vozio sam dva na sat. Ljudi koji su se okupili, a bilo ih je, ako se ne varam, oko 70.000, bacali su cveće, vence na auto, haubu… U jednom trenutku više ništa, ama baš ništa nisam video. Morao sam da vozim uz navođenje. Govorilo mi se kada da skrenem levo, kada desno. Samo sam čuo glasove i plehanu muziku koja je tog dana svirala – priča Drnda.
Kada je došao do kapije Miloševićeve kuće, pojavio se sukob emocija u njemu. Na kraju, preovladalo je jedno osećanje.
Foto: Bojan Trailović
– Ponos! Osećao sam se ponosno! Stigao sam sa kolima punim cveća, bio sam u centru svetskog zbivanja. Tek kasnije sam shvatio šta se dogodilo tog dana. Tek kasnije sam shvatio šta sam uradio, koga sam vozio. Tek kada sam pogledao snimak od tog dana sam postao svestan svega – kaže Drnda.
Nakon sahrane, Drndin mercedes koji je vozio Slobu postao je najpopularnije pogrebno vozilo kod nas, a i šire. Oko tih kola ljudi su se otimali tada, a otimaju se i sada.
– Pa jeste, taj auto je posle dobio na svojoj ceni, ali da se iznajmi je koštao isto kao i druga kola. Ništa ja to nisam naplaćivao skuplje – tvrdi Radiša.
Drnda je i dan-danas zadužen za održavanje Slobodanovog groba.
– Ja i dan-danas održavam njegov grob. Svake godine na godišnjicu smrti ja menjam krst, stavljam novi. U kontaktu sam sa porodicom, odnosno sa Milicom Gajić, snajom. Ona je divna – kaže Radiša.
Na kraju priče nam otkriva zašto je Slobodan, između ostalog, sahranjen baš u svom dvorištu.
– U našim krajevima postoji običaj da se pokojnici sahranjuju u svojoj kući da potomci kasnije ne bi prodali tu zemlju – otkriva Radiša MIhajlović poznatiji kao Drnda.
Oni koji su posetili Skolepos kažu da je na njemu vreme stalo, a nema boljeg izbora da na nekom delu sveta stane vreme osim prelepog grčkog ostrva.
Legenda kaže da je Skopelos pronašao Stafilos, sine bog Dionisa i princeze Arijadne od Krita. Istorija podaci ukazuju da su prvi stanovnici ostrva bili doseljenici sa Krita u vreme bronzanog doba. Danas na ostrvu smeštenom u centru severozapadnog Egeja, istočno od Peliona i severno od Evije, živi oko 5.700 ljudi.
Ostrva severnih Sporada kojiam pripada Skopelos imaju kristalno čistu vodu plave i zelene boje, a ima i puno divnih morskih pećina. Glavna ostrva Sporada su Skiatos, Skopelos, Alonisos i Skiros. Sva Sporadska ostrva su povezana brodskim linijama, pa obilazak nije komplikovan.
Glavni grad je Skopelos, Hora. Ono što je najupečatljivije u njemu jesu njegove uske ulice, koje vode visoko u brdo iznad grada odakle se pruža veličanstven pogled na zaliv i ostrvo Alonisos. Hora je sjajan izbor za sve ljubitelje dobrog noćnog provoda, jer poseduje velike broj pravih mesta za izlazak, kafea, restorana, taverni.
Još jedna posebnost ovog ostrva je oblast Egejskog mora oko Skopelosa i Alonisosa koja je proglašena za na prirodni rezervat, zaštićen zakonom, zbog velikog broja morskih vrsta koji žive na njemu poput mediteranske foke.
Ukupno je grad za ove namene izdvojio 6 miliona dinara, svaki student dobija mesečno po 10 hiljada dinara od oktobra do juna i septembar. Vesna Pejić član gradskog Veća zadužena za prosvetu, obrazovanje i zdravstvo je ovom prilikom čestitala studentima na stipendijama i obrazložila je odluku o dodelama istih, uz želje da se sa nekima od njih sretnemo i naredne godine.
Gradonačelnik Grada Požarevca Bane Spasović je u svom govoru istakao sledeće:
– Poštovani studenti, uvaženi Požarevljani,
Govoreći o budućnosti ovog grada i razmišljajući o njoj, današnji dan jedan je od onih koji nam govore da smo za korak bliži snu koji imamo.
Taj san, ogleda se u tome da mladi i obrazovani ljudi u svojim planovima za budućnost imaju svoju zemlju, naročito svoj rodni grad. Znajući da sada neću izgovoriti nikakvu novost, ipak napominjem da je sve postignuto u Požarevcu ili bilo gde u svetu učinjeno zahvaljujući onima koji su imali znanje, volje i želje da pored svojoj porodici i sebi, pomognu i svom okruženju.
Taj vizionarski deo karaktera, grad Požarevac prepoznao je u svakom od vas, a o njemu svedoče i vaši dosadašnji uspesi tokom školovanja. Stipendija koju ste, ne dobili, već zaslužili, način je jednog grada da vam poruči da mu trebate.
Da vam poruči da ste mu neophodni i da se ozbiljno računa na vas.
Da vas ohrabri jednim gestom i jasno vam stavi do znanja da ste odabrani jer ste prvi među jednakima, i u isto vreme pravi mladi ambasadori koje Požarevac ima. Poput diplomata koji se jednog dana sa službovanja po svetu vrate u svoju domovinu, tako je i moja lična a siguran sam i želja svih u lokalnoj samoupravi, da se i vi nakon školovanja vratite u svoj grad.
Za neke od vas, koji ćete prerasti ovu sredinu, to će biti ipak nerealizovano, ali zadatak nas koji smo sada na čelu grada je da učinimo sve da naš Požarevac kada vi završite svoje osnovne, master ili doktorske studije bude dostojan vašeg znanja i pruži vam izazove i adekvatna radna mesta u profesiji koju ste odabrali za sebe.
Želim vam puno sreće u daljem obrazovanju, ali budući da se nalazite danas ovde ovim povodom, već znate da su vam za obrazovanje daleko potrebniji marljiv i naporan rad koji jednog dana – mora da se isplati.
EXIT već sad radi na kreiranju festivala i događaja koji će tek biti formirani i objavljeni, a za to je potrebno da značajno proširi svoj tim. Upravo iz tog razloga, EXIT pokreće veliki konkurs za čak 29 novih poslova iz oblasti marketinga, odnosa s javnošću, dizajna, turizma, ljudskih resursa, društvene odgovornosti i čitavog niza drugih zanimanja i usmerenja. EXIT svake godine angažuje na hiljade ljudi iz čitavog regiona, koji učestvuju u izuzetno složenoj realizaciji velikih događaja, a neki od njih rade u EXIT timu i tokom cele godine i povezuju sve te ljude svojim organizacionim sposobnostima.
I ovog puta, traže se kandidati koji su pre svega komunikativni, kreativni i posvećeni. Prednost svakako imaju oni koji dobro poznaju i prate EXIT festival, te domaću i svetsku muzičku scenu. Posebno se vrednuju organizacione i društvene veštine uz danas obavezno poznavanje rada na računaru. Za gotovo sve pozicije neophodno je kandidati odlično govore engleski, a za mnoge pozicije posebno je bitno da još bolje govore maternji jezik, uz visoko poznavanje pravopisa i književnog jezika. Zbog velikog broja prijava koje su stizale i na ranijim konkursima, biće kontaktirani samo oni kandidati koji uđu u uži izbor, a opisi svih pozicija kao i online aplikacioni formular dostupni su na ovom linku.
Duh Leta ljubavi 1967. spaja region!
Sva četiri festivala u organizaciji EXIT tima naredne godine proslaviće 50 godina od čuvenog “Leta ljubavi 1967”, kada je nastao revolucionarni hipi pokret koji je zauvek promenio svet, boreći se za mir, slobodu govora, ljudska prava, odnosno društvenu, rasnu i polnu ravopravnost. Kao jedini savremeni muzički festival koji je nastao iz borbe za društvene promene i čija misija je povezivanje i regionalna saradnja, EXIT na ovaj način želi da očuva osnovne ideje iz kojih su nastali i prvi veliki muzički festivali, još krajem šezdesetih godina prošlog veka, kao što su Woodstock, Monterey i drugi, te da prenese poruke tadašnjeg pokreta koje su današnjem svetu potrebnije više nego ikad.
Time je otvoren put za ukidanje rominga od juna, saopštila je Evropska komisija.
Ograničavanje velikoprodajnih cena bio je poslednji korak potreban za ukidanje plaćanja rominga u maloprodaji od 15. juna 2017, čime su okončani višegodišnji napori Brisela da omogući građanima da koriste svoje telefone u inostranstvu i to ne plaćaju dodatno.
Do sada su građani EU papreno plaćali korišćenje rominga kada posećuju ili rade u drugoj članici EU, na šta se već dugo gleda kao na otežavajuću okolnost za stvaranje zajedničkog tržišta. Velikoprodajna cena za prenos podataka, što je bilo najkontroverznije pitanje s obzirom na sve veće korišćenje interneta preko mobilnih telefona, ograničena je na 7,7 evra po gigabajtu od polovine juna 2017. a zatim će postepeno biti smanjivana do 2,5 evra 2022. godine, objavila je Evropska komisija.
Istovremeno će velikoprodajna cena poziva biti smanjena sa 5 evrocenti po minutu na 3,2 evrocenta dok će cena slanja SMS biti prepolovljena, na jedan evrocent.
“Ukoliko potrošač premaši ugovoreni limit za roming, neće mu biti zaračunata veća cena od dogovorene za dodatni saobraćaj u romingu”, navela je Evropska komisija.
“Doviđenja romingu”, napisala je na Tviteru evroposlanica Miapetra Kumpul-Natri koja je bila izvestilac za zakon u Evropskom parlamentu.
Komisija je saopštila da će velikoprodajne cene razmatrati svake dve godine i predložiti nove ako bude potrebno.
Postignuti sporazum sada treba da odobre Evropski parlament i članice EU ali se na njega gleda kao na prvi uspeh predsedavanja Malte EU. I dok evropski zvaničnici i korisnici koji će van zemlje plaćati telefoniranje kao da su kod kuće pozdravljaju sporazum, postavlja se pitanje ko će platiti račun jer će telekom operatori morati da plaćaju jedan drugom za tu uslugu.
Stvar komplikuju velike razlike u “domaćim” cenama i navike građana EU kada je reč o korišćenju mobilnih telefona, piše EurActiv.com.
Tako zemlje istočne Evrope, čiji građani uživaju u nižim cenama mobilnih usluga, podržavaju ograničavanje velikoprodajnih cena jer će tako izbeći povećanje cena na svom tržištu. Time se zapravo subvencionisšu siromašniji potrošači koji često putuju.
Istovremeno zemlje koje su magnet za turiste sa juga Evrope brinu da će nihovi operatori morati da podignu cene u domaćem saobraćaju da nadoknade troškove telefoniranja stranih turista.
Inače, Evropska komisija punu deceniju radi na smanjenju i eventualnom ukidanju naknada za korišćenje mobilnih telefona u inostranstvu. Od 2007. su cene rominga u EU smanjenje za više od 90 odsto a poslednji put u aprilu 2016.
Prijave su podnete protiv Milana Stevanovića (46) iz Kostolca, vlasnika autoprevozničke radnje ATP “Stevanović”, koji je osumnjičen da je tokom 2015. godine, u nameri da delimično izbegne plaćanje poreza na prihode od samostalne delatnosti u poslovnoj dokumentaciji lažno prikazao rashode, na ime obaveza plaćanja privatnim radnjama za popravku mašina. Na ovaj način izbegao je plaćanje poreza u iznosu od oko 1 000 000 dinara.
Protiv Dejana Marjanovića (45) iz Starog Kostolca, vlasnika privatne radnje za popravku vozila i radnih mašina “Cira truck” i protiv Janka Stajića (33) iz Kostolca, vlasnika radnje “Janker truck”, takođe za popravku vozila i radnih mašina, takođe je podneta krivična prijava zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo poreska utaja.
Oni su osumnjičeni da su tokom 2015. godine, sačinili lažne račune o prometu usluga servisiranja, održavanja vozila i mašina kao i čuvanja i obazbeđivanja radnih mašina i na taj način vlasniku autoprevozničke radnje iz Kostolca, omogućili da umanji dobit za oporezivanje i izbegne plaćanje poreza na dohodak građana.
Krivične prijave potiv osumnjičenih podnete su Osnovnom tužilaštvu u Požarevcu u redovnom postupku, bez određivanja pritvora.
Akcija je sprovedena u prostorijama Doma zdravlja Veliko Gradište i tom prilikom je prikupljeno 79 jedinica krvi.
Crveni krst Veliko Gradište se na svojoj stranici na fejsbuku zahvalio davaocima krvi rečima:“Hvala svim dobrovoljnim davocima krvi koji su odvojili malo vremana i spasili nečiji život. Posebnu zahvalnost dugujemo našim lovcima koji su organizovano došli da daju krv. Ova akcija ne bi bila tako uspešna da nije naših dragih volontera.”
Mladi Požarevljani su još jednom dokazali da ih se, uz pravilan pristup, može zainteresovati za fizičke aktivnosti. To je na delu pokazao program koji se sprovodi u KSC Požarevac, a koji se odnosi na besplatno ustupanje termina učenicima, kako Velike sale, tako i sale za stoni tenis. Kao što se vidi iz priložene fotografije, stolovi su puni, a takođe sve je teže i teže programskoj službi da pronađe slobodan termin u sali, jer su gotovo svi rezervisani, iako su u pitanju termini rano ujutru.
Da bi se koristio slobodan termin u Hali po ovom osnovu neophodno je da se ranije prijave ekipe čiji će nosilac biti jedna punoletna osoba. Kada je u pitanju stoni tenis, potrebno je da se sa sobom ponese đačka knjižica i povede partner za igru.
Termini koji se osnovcima i srednjoškolcima po ovom osnovu besplatn ustupaju na korišćenje su svakog radnog dana do kraja raspusta u periodu od 7 do 14 časova.
Nagradna igra “Uzmi račun i pobedi” zvanično počinje danas, a građani od osam sati u svim poštama Srbije mogu preuzeti namenske koverte koje su besplatne, a neće se plaćati ni poštarina.
Goran Đerić iz Pošte Srbije kaže da je do sada štampano 700.000 namenskih koverti i da ih građani bez ograničenja mogu preuzeti u poštama širom Srbije.
Računi i slipovi se šalju isključivo u kovertama koje se besplatno preuzimaju u Poštama Srbije i njihovo slanje je besplatno, odnosno ne naplaćuje sei poštarina.
Na kovertama za nagradnu igru naznačena je adresa slanja, a građani samo treba da napišu svoje podatke – ime i prezime, adresu, poštanski broj ili adresni kod, kao i kontatk telefon radi lakše komunikacije ukoliko pošiljalac bude izvučen.
Jedna osoba može poslati neograničen broj koverti sa računima ili slipovima.
Među nagradama su putovanja, automobili, tehnička roba, a glavna nagrada je stan u Beogradu.
Planirana su četiri izvlačenja nagrada, a prvo će biti 12. marta.
Sa nagradnom igrom “Uzmi račun i pobedi”, paralelno se organizuje i takmičenje opština i gradova u broju prikupljenih fiskalnih računa i slipova, gde će nagrada za najaktivnije lokalne zajednice biti wi-fi zona besplatnog interneta.
Kriterijumi za izbor najatraktivnijih lokalnih zajedica biće broj prikupljenih fiskalnih računa u odnosu na broj stanovnika i prosečna zarada na teritoriji lokalne samouprave, kako bi se eliminisale razlike u veličini i kupovnoj moći među opštinama i gradovima.
Prema podacima resornog ministarstva, od tog ukupnog broja građana prijavljenih od 1. do 27. januara, najveći deo su penzioneri i to 57,5 odsto, a slede zaposleni čija primanja ne prelaze 60.000 dinara i njih je 32,2 odsto, dok su 9,3 odsto nezaposleni.
Trenutno su građanima na raspolaganju 343 ugostiteljskih objekata u kojima mogu da koriste vaučere, a lista ugostitelja se ažurira svakog petka.
U ovoj godini za vaučere je iz budžeta Srbije izdvojeno 300 miliona dinara, a građanima će biti podeljeno 60.000 vaučera u vrednosti od po 5.000 dinara.
Vaučeri se domaćim gostima daju za najmanje pet noćenja u ugostiteljskim objektima izvan opštine korisnika vaučera, odnosno prebivališta.
U Turističkoj organizaciji Srbije (TOS) agenciji Beta je rečeno da je mera Vlade Srbije za podsticaj domaćeg turizma kroz dodelu vaučera dala odlične rezultate, ne samo kroz povećanje broja domaćih turista koji su odmor proveli u Srbiji, već i kroz značajno produženje trajanja njihovog boravka na odabranim destinacijama.
TOS, kako navode, u skladu sa projektom Vlade i Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija planira realizaciju svojih promotivnih aktivnosti tokom čitave godine, kako bi na što bolji način građanima predstavili turističke atrakcije u Srbiji.
Najavili su i intenzivniju saradnji sa predstavnicima domaćih medijskih kuća, kao i pojačano prisustvo na društvenim mrežama, kreiranje i sprovođenje kampanja e-marketinga.
Prošle godine za vaučere je iz budžeta izdvojeno 230 miliona dinara i podeljeno je 46.000 vaučera.
Kako ocenjuju u resornom ministarstvu, u 2016. akcija je premašila očekivanja, jer je već u septembru, pre roka koji je bio 15. oktobar, podeljeno je svih 46.000 vaučera.
Prosečna dužina boravka je bila 7,45 dana, čime je ostvareno 343.000 noćenja.
U akciji su učestvovala 634 ugostiteljska objekta. Najviše njih iz Sokobanje (118), Vrnjačke banje (57), Gornje Trepče (46), Zlatibora (43) i Aranđelovca (34).
Prema strukturi građana koji su koristili vaučere u 2016. godini najviše je bilo penzionera (56 odsto), zaposlenih (34 odsto), nezaposlenih (devet odsto), ostale kategorije (jedan odsto).
Najtraženije destinacije, prema podacima ministarstva, bile su Prolom banja, Zlatibor, Banja Koviljača, Lukovska banja i Kopaonik.
Povremeni beg u prirodu nužnost je čoveka 21. veka, ali sve je više asfalta i sve manje kiseonika na prvoj liniji odbrane zdravlja – planinama. Nadu da, ipak, nije sve obesmišljeno čuva naša čarobna “fabrika crvenih krvnih zrnaca”, kako zovu Taru.
Zelena lepotica, deo istočnog kraka Dinarida, i danas brani status boginje među planinama, koji joj je darovao dobri bog Tar. Legenda kaže da je očaran njenim sjajem odlučio da tu provede život i prihvati njen dar – lepotu, nagradivši je božanskim imenom i izdvojivši je tako od ostalih. Da je zaista posebna, uverio se početkom 20. veka i književnik Milovan Glišić, koji je u konacima manastira Rače potražio spas za svoja bolesna pluća. Bio je to početak turizma na Tari, a nekoliko decenija kasnije proglašena je Nacionalnim parkom prve kategorije.
Da te 1981. godina država nije zaštitila ovu oazu prirode, verovatno bi danas podelila sudbinu svih onih koje su stradale ili stradaju u sudaru sa modernim dobom koje ne mari za zelena stabla. A, na Tari ih ima oko tri miliona. I to je ono što je, uz specifični ekosistem bogat ugroženim vrstama, čini posebnom. Takvom ju je proslavio i Josif Pančić, jer je istrajao u dvodecenijskoj potrazi za četinarom koji, kako su mu govorili meštani užičkog kraja, nije ni jela ni bor.
Bila je 1875. godine kada se obreo na Tari i otkrio da je ona prirodno stanište sada čuvene (Pančićeve) omorike, endemske vrste opisane u školskim i enciklopedijskim udžbenicima. Ne zaboravimo i da je počasni stanovnik ove planine još jedna zaštićena vrsta – mrki medved ili, po lokalnom, tarski međed. I da, tu je i Pančićev skakavac, takođe retka “zverka”.
Ako ste istinski ljubitelj prirode, onda je ovaj masiv u zapadnom delu Srbije, oivičen kanjonom reke Drine, vaša sigurna kuća. Ovde će se, na prosečnoj nadmorskoj visini od 1.200 metara, odmoriti sva vaša čula, pluća nahraniti kiseonikom, izlečiti bronhitis i anemija, jer klimatske karakteristike ovu planinu čine pravom vazdušnom banjom. A, pritom ima dovoljno turističkih sadržaja koji će vam, u bilo kom dobu godine, upotpuniti boravak na netaknutom “komadu” prirode.
Ovo je raj za sve koji žele da se odmore od buke i čađi, napune baterije, nahrane dušu. Tara je zelena oaza za planinare, avanturiste, istraživače, ribolovce. Pomislite samo na miris četinara, šum vode sa potoka, zvuk vodenice, ukus borovnice… I, već ste u jednoj sasvim drugoj dimenziji od one koju svakodnevno živite.
Krajem marta počinje snimanje dugo očekivane serije o dinastiji Nemanjića “Krunisanje Stefana Prvovenčanog: Prva nemanjićka kraljevina” – saznaju “Novosti” ekskluzivno od reditelja Marka Marinkovića.
Vojin Ćetković igraće Stefana Prvovenčanog, Stefanovog brata Vukana Nemanjića tumačiće Nebojša Glogovac, njihovu polusestru Nada Šargin, Svetog Savu Dragan Mićanović, dok će se u ostalim ulogama naći Ivana Mihić, Sloboda Mićalović, Miodrag Miki Krstović… Početak snimanja serijala, u produkciji RTS, planiran je za kraj marta, a rad na ovom projektu trebalo bi da traje četiri meseca.
– Velika mi je čast što ću igrati Stefana Prvovenčanog – kaže za “Novosti” Vojin Ćetković. – Sjajan je scenario, vrlo dobro poznajem reditelja i smatram da će to možda biti i najveća produkcija RTS ove godine. Nadam se da će svi glumci pristati i da ćemo napraviti dobar posao.
Na pitanje kako tumači to što će se zaredom naći u dve velike glavne uloge, Laze Kostića u filmu i seriji “Santa Maria della Salute” i Stefana Prvovenčanog, Ćetković nam je rekao da se dugo ništa nije radilo i da se odjednom snima mnogo serija, što predstavlja šansu za mlade glumce.
– Odbio sam brojne ponude da bih izabrao baš ove dve uloge i nadam se da nisam pogrešio – iskren je Ćetković.
Reditelj Marko Marinković nam objašnjava da su složeni uslovi pod kojima se odvijaju pripreme snimanja, da je reč o zahtevnim scenama za koje je potrebno mnogo scenografske i kostimske opreme. Snimaće se na autentičnim lokacijama, koje uključuje veliki broj sakralnih objekata, među kojima su Studenica i Crkva Svetog Petra i Pavla u Novom Pazaru. Biće i mnogo studijskog dela, snimaće se i bitke… Smederevska tvrđava predstavljaće generalne kulise za Hilandar, u stanju iz 11. veka, a biće rađene i verne rekonstrukcije – što scenografske, što kompjuterske.
Šimpanzu Foudoukoa, koji je bio vođa više od 30 šimpanzi na mestu Fongoli u Senegalu, ubila je grupa istih šimpanzi, i to na brutalan način.
Ovo je deveti ovakav slučaj zabeležen u zajednici šimpanzi, da su one ubile nekog svog.
Nova studija za magazin “Primatologija” fokusira se na slučaj konkurencije među šimpanzama, koja je u ovom slučaju najverovatnije bila uzrok “hladnokrvnog” ubistva.
Foudouko, koji je bio poznat kao Sadam zbog naboranog čela i “zapovedničkog stava”, je dugo bio glavni među svim šimpanzama u ovoj zajednici.
Ipak, svoju moć je izgubio kada je njegova “desna ruka” Mamaou bio povređen. Foudoukoa su tada proterali ostali iz grupe.
Istraživači su smatrali da je Foudouko mrtav, ali se on, na svačije iznenađenje, vratio godinu dana kasnije, nepovređen.
Ali bio je primoran da živi kao izgnanik i senka onoga što je nekada bio, klanjajući se novom vođi, Davidu, Mamaduovom bratu.
Kada su ga ostale šimpanze posećivale, bile su veoma agresivne prema bivšem “diktatoru”, sve dok ga istraživači nisu pronašli mrtvog. Imao je 17 godina.
Oni navode da su ga neke šimpanze držale, dok su ga ostale tukle, bio je prekriven ugrizima i ogrebotinama, a na stopalu je imao ranu i izgubio veliku količinu krvi.
Ostale šimpanze su delimično pojele njegovo telo. Istraživači kažu da su svedočili rastrzanju njegovog grla i ujedanju po genitalijama.
Oni misle da je razlog krvavog napada bilo to što je Foudouko naišao na ženku, na koju verovatno nije smeo i morao je za to da “plati”, kako navodi istraživač Majkl Sadiako.
“Ubijanje neprijatelja je lako objasniti, ali ubijanje prijatelja je zaista nešto zagonetno… Postoji zanimljiva tenzija između kooperacije i konflikta”, kaže antropolog Majkl Vilson sa Univerziteta u Minesoti.
“Ceo slučaj vas natera da pomislite na ‘Sopranove’.”
Hilandarski monah Sava Srpski, pre postriženja princ Rastko Nemanjić, bio je među savremenicima slavan kao diplomata, pregovarač, svetski putnik, prosvetitelj, zakonopisac, tvorac nacionalne crkve. Istoričari ukazuju da je Sava, iako po činu samo monah, prekinuo građanski rat svoje braće Stefana i Vukana, u koji su umešali kao saveznike Ugarsku i Bugarsku, dovodeći Srbiju na rub propasti.
U najtežem trenutku pojavio se Sava s grupom hilandaraca, bivših službenika Nemanjinog dvora, i očevim moštima, zaustavio je građanski rat i svojim autoritetom praktično postavio na presto prvog srpskog kralja Stefana. Docnije je u kontaktima s papom izdejstvovao da ovaj iz Rima od pape dobije krunu, a krunisao ga je sam Sava, kao prvi srpski arhiepiskop koga je imenovao pravoslavni vizantijski car s titulom Hristovog namesnika na zemlji.
Sava, siva eminencija Srbije, ima ključnu ulogu i za vreme vladavine svojih sinovaca Radoslava i Vladislava, čiji tron je siguran jedino kad ih on podržava. Kad zanemarimo dogmatska i poetizovana žitijna tumačenja Savinog života suočavamo se s pravim čudima Rastka, najmlađeg i najtalentovanijeg sina oca nacije Stefana Nemanje. Crkveno predanje u prvi plan ističe Savine hrišćanske osobine i podvige, ali ni ono ne uspeva da sakrije njegovu samostalnost, odlučnost i izuzetnu fizičku snagu. Sava se zamonašuje u ruskom Pantelejmonu, a zatim odlazi u vizantijski Vatoped, gde može da stekne više znanja i državničkih veza.
Narodne legende Svetog Savu predstavljaju kao srpskog Prometeja koji pronalazi bezbrojne puteve, prevoje i izvore na planinama, otkriva pismenost, medicinu, tajne zemljoradnje, građevinarstva, obrade metala.
Istoričari ističu da su Savi sva vrata tadašnjeg civilizovanog sveta bila otvorena: on je u četiri oka razgovarao s vizantijskim carevima, jerusalimski patrijarh ga je uvažavao, kontaktirao je s papom, a egipatski sultan ga je ugostio kao važnu ličnost i dao mu oružanu pratnju do Sinaja.
Sveti Sava sve postiže, iako je neprestano na putu koji je započeo u sedamnaestoj godini, kad je iz Rasa otišao na Atos, duhovni, prosvetni i diplomatski centar “vizantijskog komonvelta”. On se i tamo ističe i u svetogorskoj prestonici Kareji dobija svojevrsnu rezidenciju, isposnicu i skriptorijum. Mladi princ-monah u direktnim kontaktima s vizantijskim carem dobija pravo na nezavisni srpski manastir Hilandar, srpsku ambasadu na Atosu, koji je sedište ujedinjenih nacija pravoslavnog sveta.
Sava putuje između Svete Gore i Konstantinopolja, a kad Srbiji zapreti propast od građanskog rata on se vraća kući da je spase. Odlazi u Nikeju, gde dobija titulu arhiepiskopa. Kad smiri situaciju u zemlji, on odlazi u Svetu zemlju gde kupuje tri manastira čiji konaci postaju obavezna stanica ruskih i srpskih hodočasnika. Tokom drugog putovanja u Svetu zemlju, Sava stiže do Sinaja gde stvara srpski skriptorijum. Prevaljuje hiljade kilometara kad se kopnom putovalo peške ili na konju, a po moru jedrenjacima.
Umire u Trnovu prilikom povratka s hodočašća.
Kako je Savu čulo toliko ljudi kad nije bilo medija? Kako je uspeo da uradi toliko stvari, a ceo život je proveo na putu? Ko je, u stvari, bio Sava Hilandarac?
– Žitija i nekoliko dokumenata Savinih savremenika praktično su sve na čemu se zasniva naše znanje o ličnosti koja je i za života smatrana velikim državnikom, diplomatom i živim svecem – kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković. – Još 1200. dok Simeon i Sava tek grade Hilandar, ruski episkop Antonije Novgorodski u opisu najvećih svetinja Carigrada ističe da je posetio hram Bogorodice Evergitide čiji je ktitor “srpski knez Sava”. Sava uživa ogroman ugled od Sinaja do Soluna. Njega vizantijski car Teodor Laskaris u Nikeji prima kao rođaka i daje državotvorni akt o autokefalnosti crkve. Jerusalimski patrijarh Atanasije od Save traži informacije o svetskoj situaciji, što beleži Savin učenik Domentijan: “Kako svet, da li su mirna carstva po zemljama i da li je dobro država carstva vašega?”
Ugledni vizantolog konstatuje da srpska istoriografija još uvek poznaje samo konture veličanstvene slike Savinog vremena.
– Ne greši ruski episkop Antonije Novgorodski kad Savu naziva srpski knez, jer on to i jeste. On vlada “carstvom koje nije od ovoga sveta” – verom i idejom. Po pravu Hristovog namesnika na zemlji vizantijski car Savi daje titulu “arhiepiskopa srpskih i primorskih zemalja”. A kad vam u srednjem veku Hristov namesnik na zemlji izda dokument da imate crkvu, nema većeg dokaza državnosti. Na osnovu toga Sava stiče pravo da svog brata ovenča srpskom krunom. To veoma jasno pokazuje ko je bio istinski vladar Srba –zaključuje dr Stanković.
MUKE SRBIJE SLIČNE DANAŠNjIM
Srbija je i u Nemanjino vreme imala muke slične današnjim, stešnjena između Zapada pod duhovnom vođstvom pape i pravoslavnog istočnog Rimskog carstva, koje je Srbe gledalo s visine.
– Nemanja je iskusio borbu zapada i istoka preko leđa Srbije i svestan je da vojna sila bez mudrosti neće mnogo vredeti. On ima dvojicu starijih sinova, ali najmlađi Nemanjić ima izuzetne sposobnosti i najdostojniji je naslednik prestola. Nemanju to brine s obzirom na to da je i sam jedva preživeo sukobe s braćom. Verovatno on sam upućuje Rastka na Svetu Goru, gde je u to vreme neopisiv centar duhovne ali političke moći, riznica blaga i znanja. Nemanja se posle zaokruživanja svetovne Srbije 1197. pridružuje Savi na Svetoj Gori, da zajedno stvaraju srpsku duhovnu prestonicu– kaže prof. dr Vlada Stanković.
Od koke koja je težila svega 1,5 kilograma 1955. godine, stigli smo do toga da sada celo pile u radnji dostiže težinu i do 3,5 kilograma.
Naučnici ove razlike u veličini i težini smatraju dokazom genetskih manipulacija na pilićima, a kako mnogi tvrde one su rezultat trenda “piletina budućnosti” koji je počeo 1948. godine. Tada su farmeri u SAD-u počeli da razvijaju piliće sa specifičnim ciljevima – da budu veći, deblji i da brže rastu.
Građani su zato uplašeni. kakvo je zaista meso koje jedu i mnogi smatraju da je “žgoljava” seoska koka koja trčkara po dvorištu zdravija od tovljene. Ipak, nije tako, ali pod uslovom da se pilad tovi na pravilan način.
Kako navodi doktor Milan Mitrić, specijalista zdrastvene zaštite živine, genetičari su godinama unazad radili na tome da se stvori ekonomičnija proizvodnja – da se na što kraći period dobije što veća količina proteina.
– Pileće meso je najzdravije meso. Genetski su pravljeni takvi pilići da imaju veći udeo belog mesa, a uslovi njihove proizvodnje su veoma kontrolisani. Nekada su oni uzgajani napolju, a sada smo došli do savremenih objekata, gde se posebno vodi računa o temperaturi, kiseoniku, o ambijentalnim uslovima, a po metru kvadratnom nalazi oko 13 jedinki – objašnjava Mitrić.
Davne 1923. godine bilo je potrebno 16 nedelja da bi se uzgojilo pile teško jedan kilogram. Već 1933. godine za postizanje iste težine uzgajivačima su trebale čak dve nedelje manje. Sada, uzgoj piletine traje 42 dana, a kako navodi Mitrić, težina živine u tom trenutku iznosi od 2,5 do tri kilograma.
Dinar će biti slabiji 0,9 odsto nego pre godinu dana, slabiji nego pre mesec dana za 0,4 odsto, a 0,4 odsto slabiji nego na početku ove godine.
Prošle godine dinar je bio najjači 4. januara, kada je kurs bio 121,5145 dinara za evro, a najslabiji 27. juna, kada je evro bio 123,9531 dinar.
NBS je na međubankarskom deviznom tržištu 2016. godine intervenisala prodajom 980 miliona evra i kupovinom 820 miliona evra, da bi ublažila dnevne promene kursa, a ove je godine prodala 225 miliona evra.
Gejatiri Bose (33) kaže za BBC da je time “ponižena”.
Incident se dogodio na aerodromu u Frankfurtu, a ona navodi da je policija bila sumnjičava jer je ona nosila pumpicu za mleko, a putovala je bez bebe.
Nemačka policija odbila je da za BBC da komentar na optužbe, ali su naveli da navodne mere “očigledno” nisu deo rutinske procedure.
Gejatiri Bose je putovala sama i kaže da je htela da se prošlog četvrtka ukrca na let za Pariz kada su je na je zaustavili na bezbednosnom skeneru.
Kako kaže, nakon što je njena torba u kojoj je bila pumpica za mleko prošla kroz rentgen, odveli su je sa strane na ispitivanje.
“Ispitivali su me neverovatnim tonom. ‘Dojite? Gde vam je beba? Beba vam je u Singapuru?’”, kaže ona ističući da joj policajci nisu verovali da je reč o pumpici za mleko.
Navodi da su joj uzeli pasoš i da je policajka odvela u posebnu sobu na dalje ispitivanje. Tu su joj, kako kaže, tražili da dokaže da ima mleka u grudima.
“Tražila mi je da skinem majicu i pokažem joj grudi. Onda me je pitala kako nemam ništa prikačeno za grudi ukoliko imam mleka. Rekla sam da takve stvari ne postoje, uglavnom stavimo pumpu na bradavice i mašina obavi posao. Tražila mi je potom da joj pokažem rukom”, ističe Boseova.
Prema njenim rečima, bunila se, ali je morala da rukom stegne grudi.
“Bila sam u šoku, bila sam sama i nisam bila sigurna šta će mi se dogoditi ukoliko odluče da mi zadaju još muka. Tek kada sam izašla iz sobe shvatila sam šta se dogodilo. Počela sam da plačem, veoma sam se uznemirila”, navodi ona.
Žena iz Singapura tu navodi da su policajci potom ispitali pumpu pre nego što su joj vratili pasoš i dozvolili joj da se ukrca na avion za Pariz. Tražila je ime policajke koja ju je ispitivala i zapisala je na papir.
Navodi da je ispitivanje trajalo 45 minuta i da je bilo “ponižavajuće” i “veoma traumatično”.
“Kada su me pustili rekla sam im da to nije način kako se treba ponašati prema nekome. ‘Da li znate šta se mi uradili, naterali ste me da vam pokažem grudi’, rekla sam. ‘Okej, sada je sve gotovo, molim vas idite’, rekli su mi. Bila je potpuno nonšalantna, nije pokazivala empatiju ili kajanje”, ističe ona.
Ima trogodišnje dete i bebu od sedam meseci. Kako navodi, trenutno istražuje koje pravne mere može da pokrene.
“Poštujem potrebu za bezbednosnim proverama osoba koje su sumnjive, ali ovo je prešlo granicu”, ističe ona.
Portparol jedinice nemačke policije na aerodromu u Frankfurtu Kristijan Altenhofen rekao je za BBC da ne može da da komentar o incidentu “zbog zaštite podataka”.
“Ukoliko je sumnjivi eksploziv primećen na bezbednosnim punktovima prtljag se mora pretražiti. Mere koje ste opisali očigledno nisu uključene u to”, navodi on.
Kuburović je napomenula da tome svedoči i to što je jedan od najvećih projekata koje je ministarstvo započelo u 2016. godini upravo izgradnja novog zatvora u Pančevu, koji bi trebalo da bude završen do kraja ove godine.
Ona je ukazala da se neće stati samo na tom projektu, s obzirom da će se raditi i na rekonstrukciji postojećih objekata, a sve u cilju poboljšanja i povećanja smeštajnih kapaciteta u zatvorima u Srbiji.
Kuburović je dodala da je današnja poseta KPZ u Požarevcu – Zabeli sa kolegom iz BiH jedan od načina realizacije Protokola o saradnji dva ministarstva, koji je potpisan 2006. godine i koji podrazumeva različite vidove razmene iskustava i uzajmne pomoći, pa i unapređenje izvršenja krivičnih sankcija kako u Srbiji, tako i u BiH.
Foto: Ministarstvo pravde / Promo Ministri pravde Srbije i BiH u obilasku zatvora u Zabeli
Ona je navela da je jedan od vidova saradnje dva ministarstva i pomoć u obučavanju državnih službenika koji će da rade u prvom državnom zatvoru u BiH.
– Ovo je samo jedan od vidova saradnje koja se odvija na svakodnevnom nivou, a jedan od dokaza za to je da se najveći broj zamolnica i molbi za međunarodnu pravnu pomoć odvija između ove dve države – naglasila je Kuburović.
Grubeša je rekao da je cilj posete KPZ u Požarevcu – Zabeli da se unapredi saradnja u oblasti izvršenja krivičnih sankcija.
– BiH je u fazi izgradnje prvog državnog zatvora i mi smo došli ovde da razmenimo iskustva, da vidimo komparativne prednosti koje Srbija ima u izgradnji zatvora i verujem da ćemo u 29 zatvora u Srbiji skupiti dovoljno iskustava i da ćemo izvršenje kaznenih snakcija u BiH podići na viši nivo – naglasio je Grubeša.
Kako Urban City saznaje u međuvremenu, slavni australijski muzičar trebalo bi da nastupi krajem oktobra ove godine u Kombank areni u okviru turneje na kojoj promoviše novi album “Skeleton Tree”.
Još nisu utanačeni svi detalji Kejvovog nastupa u Beogradu, ali se sa velikom izvesnošću može reći da će koncerta biti i da su ostali samo neki sitni detalji da se dogovore.
U vreme kada je radio na albumu “Skeleton Tree” Kejvu se dogodila velika tragedija – poginuo mu je 15-godišnji sin Artur. O svemu tome on je detaljno govorio u dokumentarcu Endrua Dominika “One More Time With Feeling”, kako bi izbegao medijska pojavljivanja vezana za promociju albuma.
Nik Kejv je u Beogradu nastupao 4. juna 2008. a poslednji put u Srbiji je bio 2013. godine na Egzitu.
Na zvaničnoj stranici Nika Kejva za sada nema informacija o evropskom delu turneje. On danas nastupa u Pertu u Australiji a u junu ima koncerte u Kanadi i SAD.
Postojećim Zakonom o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu pušenje je zabranjeno na radnim i javnim mestima, ali je ipak dozvoljeno u ugostiteljskim objektima. Uprkos najavama koje su objavljivane u medijima krajem 2015. godine, izmene 2016. nisu ušle u skupštinsku proceduru, a ni postojeći zakon se ne primenjuje u potpunosti.
“Republička stručna komisija za kontrolu duvana izradila je nacrt izmene Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu prošle godine, kojim se u potpunosti zabranjuje pušenje u ugostiteljskim objektima, ali predlog nije ušao u proceduru”, kaže Srmena Krstev iz Republičke stručne komisije za kontrolu duvana.
Ona je naglasila da se zakon teže primenjuje, jer nije sveobuhvatan, da zabranjuje pušenje na radnim i javnim mestima i u javnom prevozu, ali ne i u ugostiteljskim objektima.
Kontrolu toga da li se zakon primenjuje obavlja više inspekcija – sanitarna, zdravstvena, inspekcija ministarstva rada, prosvetna.
Srmena Krstev kaže da bi u borbi protiv duvanskog dima, osim zabrane pušenja u ugostiteljskim objektima, veliki značaj imala i slikovna upozorenja na paklicama cigareta, kao i visoke cene duvanskih proizvoda.
“Novac koji država trenutno dobija od akciza na cigarete manji je od novca koji se troši na uklanjanje posledica duvanskog dima”, kaže Srmena Krstev.
Rezultati istraživanja, koja se redovno sprovode od 2010. godine kada je usvojen Zakon, pokazuju da je došlo do smanjenja izloženosti duvanskom dimu, posebno na mestima koja su regulisana zakonom.
Ključni rezultati istraživanja o efektima i stavovima u vezi sa Zakonom o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu koje je Institut Batut sproveo 2015. godine pokazuju da je pušenje dozvoljeno u svim prostorijama u skoro polovini domaćinstava u Srbiji, a tek u svakom desetom domaćinstvu pušenje je dozvoljeno samo na terasi.
Više od dve trećine punoletnih građana Srbije, pušača i nepušača, izloženo je duvanskom dimu u svojoj kući – 65 odsto, dok je 75 odsto odraslih stanovnika izloženo duvanskom dimu u kući prijatelja.
Uprkos zabrani pušenja, svaki peti odrasli građanin Srbije izložen je duvanskom dimu na radnom mestu, dok je pet odsto stanovništva izloženo duvanskom dimu u obrazovnoj ustanovi.
Svakom drugom punoletnom stanovniku smeta izloženost duvanskom dimu na mestima na koja izlaze, dok 56 odsto stanovništva navodi da im smeta izloženost duvanskom dimu na radnom mestu.
Duvanski dim, koji sadrži više od 7.000 hemijskih materija, od čega su preko 70 kancerogene materije, povezan je sa obolevanjem od malignih bolesti, sa bolestima srca i krvnih sudova i disajnih puteva.
