Most preko reke Velike Morave kod Požarevca, tačnije Ljubičevski, nije samo pojam tehničke građevine namenjene potrebama odvijanja železničkog i drumskog saobraćaja. On je više od toga. On se često pominje u meteorološkim izveštajima, naročito u podnevnoj emisiji Radio Beograda 1 o vodostaju na rekama. Uz to on je neodvojivi deo istorije Požarevca i okoline. On je jedan stradalnik nastao u vihoru „Velikog rata“, pre nekih sto godina.

Ljubičevski most datira iz 1892. Godine kada je Okrug Požarevački napravio most na Moravi. Potreba povezivanja Požarevačkog Okruga i Istočne Srbije sa železničkom prugom Velika Plana – Smederevo bila je očigledna. Uzevši to u obzir most je građen kao drumski, ali njegovi stubovi (dva rečna i dva obalna) pravljeni su tako da mogu služiti i za železnicu, dok bi se gornji stroj mosta morao menjati.

Prilikom probnog opterećenja čelični drumski most je popustio. Posle havarije izvršena je popravka ojačanjem čelične konstrukcije, a most je u narednom vremenu poslužio svrsi, prvenstveno za prevoz robe do železničke stanice u Osipaonici, gde se požarevačka roba tovarila u vagone.

Juna 1911. je započeta izgradnja železničke pruge Mala Krsna – Požarevac, a najznačajniji objekat na njoj je bio most preko Morave o kome je reč. Cela pruga je projektovana na nasipu, a pored ovog mosta na trasi je predviđena izgradnja nekoliko manjih mostova s namenom da propuštaju razlivene vode prilikom poplava. Zbog izlivanja reke ceo nasip je ojačan betonom sa obe strane.

Prilikom gradnje pruge bilo je potrebno drumski gvozdeni most zameniti novim drumsko – železničkim. Stari gvozdeni most je demontiran i počeo iznova da se gradi. Posao je radila firma „Fanta i Ireni“ iz Praga. Most je dobio sasvim novi izgled. Njegovi glavni nosači sada su bili u obliku momentne linije, a taj oblik je ostao da danas. Most je bio dugačak 60 metara, a širok 3 metra. Imao je i pešačku stazu.

Gradnju mosta je prekinuo rat 1912. pa  su radovi nastavljeni periodično u 1913. i 1914. godini. Zbog izbijanja Prvog svetskog rata pruga je puštena u takozvani „ratni saobraćaj“ 15.2.1915. godine, ali je tokom ratnih operacija znatno oštećena.

Početkom oktobra 1915. godine za vreme Mekenzijeve ofanzive prilikom povlačenja Srpska Vojska koja se povlačila pred nadmoćnim neprijateljem ruši Ljubičevski most. Pored mosta srušeni su svi propusti, mostovi i druga stanična postrojenja na ovoj pruzi. Naredbu za rušenje mosta izdala je komanda Drinske divizije, a most je minirao rez. poručnik Bora Marinković inž. iz Beograda.

Tek izgrađeni most preko koga su tek neki vagoni prošli odleteo je u vazduh. U toku okupacije 1916. godine Nemačka vojska je popravila most sa svoje potrebe, ali u tom ratu mostu nije bilo suđeno da preko njega idu vozovi. Oktobra 1918. godine prilikom povlačenja Nemci miniraju i ruše most.

Po oslobođenju započinje još jedno podizanje Ljubičevskog mosta iz Morave, ali po njemu saobraćaj se obavlja sasvim polako. Oštećena pruga je popravljena i predata u saobraćaj tek decembra 1920. godine, ali Ljubičevski most i dalje ostaje „usko grlo“ na pruzi.

Most je 1923. godine bio sposoban za normalni saobraćaj. U jesen te godine mostom je prošao prvi voz novoizgrađene pruge (Beograd)–Topčider – Mala Krsna– (Požarevac), a time su Požarevljani konačno dobili direktnu železničku vezu za Beograd.

Ljubičevski most nije stradao u kratkotrajnom Aprilskom ratu 1941. Ostao je pošteđen ponovnog rušenja. Nemačkim preuzimanjem mosta izgrađena su dva velika jaka bunkera sa obe strane koji stoje i danas. U jesen 1944. okupatorska vojska se povlačila iz istočne Srbije uglavnom preko Ljubičevskog mosta. Kako bi usporili Sovjetske trupe u njihovom nastupu prema Beogradu 14. oktobra 1944. Nemačka komanda daje naređenje za miniranje mosta i on po treći put pada u Moravu.

Ljubičevski most nije mogao biti tako brzo opravljen u ona oskudna vremena. Kao privremeno rešenje izgrađen je pontonski most nekih 60 metara nizvodno, a železnički saobraćaj se obavljao sa dva voza, jednim do mosta, a drugim od njega. Putnici su presedali, Moravu prelazeći pešice pontonskim mostom.

Most je građen i u naredne tri godine potpuno obnovljen za drumski i železnički saobraćaj. Prilikom  ispitivanja mosta 1981. godine utvrđeno je da on može izdržati modernizaciju koloseka. U to vreme je remontovana pruga, menjan je tip šine, povećano osovinsko opterećenje koloseka, a neki od malih mostova su posle regulisanja korita reke ostali bez namene pa su zamenjeni betonskim propustima. Preko mosta je 1984. godine prošla  elektrifikacija, a sa njom i prve električne lokomotive i vozovi. Prvi elektro – motorni voz prešao je preko mosta probno 13. oktobra 1984. U 13:09 pod brojem 02631, mašinovođa je bio Branislav Kostić, a kroz dva dana zvanično počinje era elektoro vozova koji zamenjuju stare parne lokomotive.

I danas posle više od 100 godina postojanja i tri rušenja Ljubičevski most odoleva vremenu. I danas preko njega prolaze drumska vozila dok se ne spusti rampa, a onda naiđe voz. Kad se zagledate u vodu videćete komade istorije, zapravo delove starih rušenja ovog mosta stradalnika.