S jedne strane bila je u urednu kupu složena oveća kamara cepanica isečenih na dužinu hvata, s druge se dimilo crno brdo podjednake visine, a oko njega se vrzmala živahna starica i lopatom zgrtala zemlju, bezuspešno pokušavajući da ugasi još nerasplamsali šumski požar koji je zapretio da proguta Homolje.

Gusta belogorična šuma opasno se nadnela nad proplanak kraj asfaltiranog puta što od Kučeva vodi ka pećini Ravništarki. Iako je bilo očigledno da babi pomoć nije potrebna, mnogi su se zaustavljali, pre zbog zebnje nego iz radoznalosti. Ona se nije dala omesti: sizifovski posao očito joj je bio važniji od zaludnih prolaznika, što je sumanutoj pomisli o vatrenoj stihiji što guta šumu i sve u njoj dodavalo dramatiku, a zabrinute stavljalo pred muku da li da je silom odvuku i spasu od ognja ili da je prepuste zlehudoj sudbini i gledaju kako će i sami odatle izneti žive glave.

Tek kad bi na trenutak zastala i naslonila bradu na držalju lopate ne bi li se izduvala, izvirujući ka putu u nadi da će joj neko zazvati dobar dan, moglo se primetiti da ni njoj ni šumi ne preti nikakva opasnost. Mali homoljski vulkan se dimio, ali vatra niotkuda nije probijala.

– Bako, izvinite što smetam – promucao je jedan. – Da li vi to pravite ćumur?

Lice joj je bilo izrovano borama kao kod matroza kojima nemilosrdno sunce, oluje i slana vodena prašina prerano izbrazdaju lice, ali su joj oči iskrile mladalački i šeretski, kao u curice.

– Pa zar se ne vidi – odgovorila je tobož zgranuto. – Pečem jagnje…

Nasmejala se srdačno, razgaljena svojom šalom koliko i zbunjenošću gosta kome je to valjda bio prvi susret s ćumurdžijama, vrednom bratijom bez koje bi se skara premetnula u „gril”, pljeskavice u bezukusne hamburgere, a kao duša mekane dimljene vešalice u nesavladivo žilave stekove.

Oči su joj bile oivičene crnilom koje nikakav ajlajner ne bi mogao da iscrta, koža joj se presvukla čudnom tuareškom bojom indiga, šake crne kao noć, ispucale i žuljevite, a ona vazdan nasmejana, sve okreće na šalu, pa hita da probudi dedu noseći mu zastrašujuću vest da su „stigli poreznici odozdo, iz opštine!”

Deda Kazimir Đorđević iz Kučajne, kako se predstavio, bavi se ovim zanatom i ćumurom od 1953, od svoje dvadeset četvrte godine! Za doktorat iz ćumurologije i srodnih disciplina.

– More, bolje znam posao od njega – uskopistila se baba Rada Đurđević, njegova suđenica. – Ostarela sam s tom olovkom…

I zaista, ispostavilo se da je deda Kazimir bio zadužen jedino za one „sofisticirane” poslove bušenja rupa za dim u crnoj kupi, dok je baba Radi pripadalo sve ostalo. Teška srca, prihvatio se samo noćnih dežurstava jer kad se raspali ćumur – nema sna. To je ona čuvena homoljska podela na muške i ženske poslove.

– Sam nikad ne bih mogao – priznao je čiča. – Bez njene pomoći sam kao invalid. A da je teško, jeste, ali na sve se čovek navikne, i na argatovanje, i na uživanje. Toliko smo navikli na život u šumi i u planini, da više i ne znamo kako je u selu… sem ponekad zimi.

Nudi po rakijicu, upozoravajući da nije baš dobra, ali da je najbolja što se zatekla. Gostinjska! Baba pristavila kafu. Ćumurdžijsku. Gorku kao čemer, jer šećer nisu stigli da dokupe.

– U moje vreme mogao si da prodaš ćumur gde god hoćeš – raspričao se deda Kazimir. – Terali smo ga kao vagonsku robu u Split, Sarajevo, Skoplje. Uzimale su ga najviše kafedžije, ali i kamenoresci, za kaljenje alata. A sada, šta da vam kažem, ni ljudskih kafana više nemamo, a mladi alate niti kale niti prekaljuju, već kupuju nove.

Poverava gostima da se ćumur pravi samo od tvrdih lišćara, kao što su bukva, cer ili hrast, da se cepanice seku na metar, slažu u kupu i zagrću mokrim senom i zemljom pre nego što se potpale. Na vrhu se ostavlja otvor zbog „cuga”, a kada se raspali i on se zatvara. Čim izbije vatra sa strane se, odozdo nagore, buše rupe za dim.

– Gde će se bušiti, e, to je nauka. Jer, ako se izbuši pogrešno te ga uhvati „cug”, sve izgori za nepun sat, džaba si se mučio. Nego, da spakujem po kesu-dve, pa kad stignete kud ste naumili, da vidite kako gori Kazimirov ćumur i koliko dugo drži žar!

Ne htede ih pustiti praznih ruku, ali je svoju darežljivost naružio priznanjem da danas ionako nema kome da ga proda.